Nova iskra

- 325 -

ЈСаштл састанцм

Тм си, Грле, на станак ме звала. СвЈерово сам: ево, Драга, мене, иод зелене стао сам багрене; ноА је тамна земљу замотала. Што те нема? Ђе си досад била? ХоАемо ли до језера моби ? Ох, како је красно у самоКи, ђе ]е Лада нама ђердек свила! У тебе је чело иуно бора, одвише си сЈетна, невесела, зар се теби туговати мора? У шта си се ово загледала ? — Нешто си ми, велиш, реГм хтјела, Што си, Грле, на станак ме звала ? I. Ти си, Грле, на станак ме звала, — кад си звала, нисам одрећ смио да ти причам ваздуги дан био о предмету својих мадригала. Све си моје биљешке искала, све нацрте, те сам досад крио ; ево, Златка, — свежањ их је гдио премећи их, кад си радознала! Ал кад будеш штогод прочитала, не питај ме: куд се модел здио беспослених ових ми посала! Све да могу, не бих рећи хтио, јер се бојим за састанак, Мала, да би ово пошл^едњи нам био. II. Свјерово сам: ево, Драга, мене, — Жалим ову ружу покрај пута: преломљена, пола отргнута, само да је лаки лахор трене! Што ти лице ружичасто вене, што си, Грле, данас тако жута? Твоје око недоумно лута, сјајне су ти зјене помућене. — — Не казуј ми снове бесмислене; сан је лажљив, а вјера ми крута, да ће Усуд тебе дати мене. ...Ал чему се држим твога скута, што л обоје дршћемо, кд сјене, ил у води два танана прута?! III. Под зелене стао сам багрене; срчем ми| ис багренова цвата, преносећ се срећи оног сата, кад ћу љубит усне ти румене; гледајућ их иза те копрене њежне, влажне, и пуне дрхата, отворене, — крила рајских врата у мени се жива жеља крене:

(в*1Јенац еомета) није Парис љубио Јелене тако страсно, није ни Бог Рата Афродите, чеда морске пјене, кб ти што ћеш бити миловата, кад жељнога мене страст уждене, кад ми склопиш руке око врата!

IV. НоК. је тамна земљу замотала. нема зв'језда небројених јата,

Мехмед Соколовић, велики везир

ни Данице, ни њезиног брата, ни Полукса, Веге, ни Хамала. — Што ће мени свемирска машала?! Кад је свјетлост твог ми ока дата, ја презирем сва још непозната и позната сва блага остала: ти си скупља најскугтљег метала и дража си мени сувог злата. и није ми жао, што си мала; није — бојсе природа богата тог градива више ни имала: ти си злато од тридест карата. V. Шго те нема ? Ђе си досад била ? Оби 1по сам већ и оне стазе,