Nova iskra

— 865 —

њему угледа бледо, чупаво лице, упалих образа, избечених очију, е погледом пуним ужасне мржње, крвожедних помисли. Његове бледе, испијене усно гаапутаху, докле је кошчате руке своје кршио: — Ако те има и ако си прави Вог што правду делига свакоме: дај ми слободе и снаге дај ми, да на непријатељима својима, гато су сто пут гори од мене, а гаетају у слободи и пливају у изобиљу, освету извргаити могу, искалити срце мржње своје и на породу порода њихова! Нека и они пропато гато ја пропатих, осете муке гато их ја осећах; нека познаду тугу разочарања, ужасе очајања! Очима својима нека гледају пропаст свог дома, погибао свога порода! Ушима нека слушају писку, кукњаву његову, у ланце оковани, овако спутани, као и ја што гледах и слушах пород свој! Нека искусе све понижење ропско, зверско поступање грубих тамничара, све последице наказне, слепе Правде, кивног правосуђа људскога, гато са правим зликовцима ортакује! Нека немају сна ни покоја; нека им доцкан дође кајање, што не учпнише гато вигае зла ближњем своме, свету пакосном! Нека их грижа савести сатире, а покајање опроштаја да им не нађе!.. Онда си прави Бог, истинити и праведни, а не Бог моћних и бесних, богатих и имућних којима је увек добро на свету! И тешки ланци с окова звекнуше и мали Христос потече на крилима лаганим од пусте мрачне тамнице, чисто укнув олакшано, а чинило му се, да једнако чује сужањску тутњаву, проклињање претешко... И на једном неосветљеном прозору угледа плаву детињу главицу; крупне светле очице разрогачене у небо и склопљене ручице на молитву; беше се пробудило и искрало из постеље, по мраку, до прозора са улице. Оно се молило: — Мили Бого, дај живота и здравља оцу и мами, бати и дади! Мали Христос љупко се насмегаи, ручицом поздрави весело свога вршњака, па даље одлете. Даље тамо, болесник мучен боловима и несаницом уздисагае: — Дај здравља мукама мојима! Вдравља ми дај које тек ценити умемо кад га изгубимо! Још једном да се насмејем, још једном да могу бити радосан! Саморан сам и остављен. Ах, другатва ми даруј! Другатва у мој пусти, усамљени собичак, створења која трпети и волети могу!... Љгано и тужно, одвоји се од болесничког прозора мали Христос и полете даље, да саслугаа људске жеље и молитве. Онде грамзивац молио се, да му Бог да још више блага, више но најбогатијему у граду, да му сви завидети морају, Онамо властољубац — да му краљ његов наклоњен буде и да му власт да у руке, да се може искалити на мрзанима својима, да може као громовник силно тутњити над главама ближњих својих. Овде се молила ле-

иотица, да јој Бог одржи дражи, да чаробности, да сваког занети, залудети може, да сви за њом трче, диве јој се и да јој се клањају. Овамо старац — грешник, заводник невиности — да му Бог поврати још једном мушку снагу и младост, да је може понова упропастити у уживању. И на послетку се и самоме Хрисгу досади да слуша тако све саме себичне и грамзиво жеље, све за себе и нигата за друге, сем невинога детепцета онога. Како да испуни све те толике, тако чудновате жеље, гато се тако преплићу и укргатају по противности жудња својих? И за то полете јога последњем прозору једном, за којим је јога, у то глуво доба ноћи, свећа горела. Христос јога ту у лету застаде и лебдећи унутра загледа. Човек један сеђагае за столом и... писаше, писагае, писагае. Око главе његове избијаху зраци светлосни, пламе-

Самодрежа нови духа, што гореше одугаевљајем за високим челом његовим. По соби око њега свуд исписани листови, књиге, књиге, многе књиге, гато их је срочио силни ум његов, гато их је створила вредна рука његова. Мали Христос радосно потапгаа рукама и кликну весело, јер једва нађе гато му бегае потребно. А онда улете, покупи оне силне, по соби растурене књиге, па их изнесе и уз свој благослов бацагае озго, те као оно сјајне звездице падаху поврх силних божићних јелки, по свима домовима градскима... И гле! све богојављенеке жеље беху испуњене! Девојка је читала с устреиталим срцем слађани исалтер заносне љубави. Младић је пратио писца, у узвишеном полету духа његова, кроза свет и живот. Сужњу донеше заборава описи мука, праведника и мученика за свету мисао слободе и општег добра. Болеснику су сузе врцале од смеха, те заборави на своје болове. И ако осамљен, не бегае вигае саморан, ни остављен, јер потада много драгих и ваљаних ликова испуњаваху његов собичак и око њега се бавигае. Лепотица и стари греганик занеше се