Nova iskra

Тихи лаир лети из пољане У наручја шумице зелене, И са лишћем, љубавцама својим, У милости ашикује љупкој. Милина је посмотрити земљу Обасјану месечином сјајном ; Дивота је погледати небо Окићено сићаним звездама; У драгости ове ноћи бајне Купају се узбуђена чуства, У милини душа се растапа, У љупкости срце заиграва.* Зар има што величапственнјс у овом свету, него што је тренутак, када се на западу нашега хоризонта утоли и носледњи жар сунчев, када се и носледњи пурпурни сунчеви зраци испод нашег хоризонта у мекоме сутону изгубе, те да, пам сјајни месец на азурноме небу засија и проспе своје благе а обилне зраке на ову нашу лепу земљу — и тако јој убрзо накнади њезин велики губитак, који

Ова жудња за сазнаи.ем и учинила, је, да је у току минулих хиљада година, још од постанка човекова па до данас, међу свима наукама баш наука о звезданоме небу и небеским тедима, дакле наука о Космосу (а то је наука о свету), управо наука, којој је ум људски толику па,жњу и толику бригу и негу посветио. Истина је, да, је веома много времена протекло од онога тренутка, када је човек, готово без икаквога помисла, први пут погледао у звездано азурно небо, па до овога. напгега времена, у коме ми живимо. и у коме прилично много знамо шта се и како се у минулим вековима дешавало, па и са, великом, са тако званом математичком тачношћу можемо казати и шта ће и у будуће бити али опет и ако је то тако, и ако је много времена протекло од онога, првога, готово бесвеснога погледа, опет се ум људски може с правом поносити, када је удруженим

Сава Тодоровић, редитељ и члан Краљ. Сри. Нар. Позоришта

,]е несганком њезина сунца — за мало сасвим у црно не зави. Оетимо се само како месец на, звезданоме небу излива своје благе зраке на, све што је овде на овој нашој земљи; сетимо се како језера, како реке и немирни потоци трепере као позлаћени у свој својој красоти, и како је свугде, докле год месечеви зраци допиру, пуно и препуно чари, како се све пресииа милином , — па ћемо се сложити сви: да, је наш месец заиста драж и украс нашега неба; да је он украс који обилно лије светлост у више просторе нашега уздрхталога срца, и у њему буди и разбуктава љубав према ближњему; да је он мио свакоме, који уопште, ма и најмање, осећати уме. Па зар је онда чудо, када ова велнчанствена слика буди у нама норед дивљења и узвишену жудњу за сазнањем, кад нас она гони да со запитамо: на шта су оне плавкасте, жућкасте, зелеикасте и црвенкасте, бледе и светле искрице по иебу, — а шта опет наш месец на звезданоме небу?

П:у % ? 1 ' I мЏР 11/ Џ -4' " снагама најодличиијих мужева свију културних нкрода, када је прегнућу славних научника целога света иојњдо ^ за руком, да се наука о свету издигне на ову угледну и поносну висину на којој се данас находи. Много је умова, много је вредних руку овоме циљу својски послужило; много је умних напора, много радова и кретања у овоме нравцу утрошено, докле је најпосле из те свеколико и обилно утрошене енергије људске, из утрошене топлоте и: неисцрпне топлине, засинула и светлост: синуло наше сазнање у своме најнотпунијем облику. Па хајде да видимо шта знамо о овоме свом свету? Месец пратилац наше земље Према данашњем ступњу науке знамо, да колевка нашега рода и: свеколиког нашег живота, да ово поприште свега људскога кретања и рада, да ова наша земља није сама у овоме непрегледном светском простору, у овој тако званој васионн. Као звезда међу звездама лебди н наша земља у овоме светскоме нростору и окреће се и