Nova iskra

— 38 —

Дограбише ме лекарж 1[ ђацп и изшипе иа евој сто за секцирање. Једни ми одрезаше руке, други узеше ноге, трећи се интересоваху за плућа и срце. Сваки узе по нешто, да на мони ради и вежба своје знање. Распарчане моје остатке положише у један сандук, са телесним остацима других људи... Нико се није јавио да захтева моје тело ради сахране... Један медицинар доби главу моју. Сшиуше кожу, очистише је од мишићних влакана. Преко средине чела, изнад очију, претестерисаше моју лубању, извукоше мозак и посматрајући кости главе нашли су били и угврдили да на мојој лубањи има неколико абнормалних места... Доцније је исти медицинар однео моју лубању својој кући. Тамо је лежећи дуго, поред књига на натосу код стола у докторовој соби, по њој падала прашина, дуго, врло дуго, чак је доспела и на тавањ... а једнога дана, када

с» је ти зажолела, он је иредаде тоби. А ти? Ти си је леио очистила, ставила си је под стаклоно звоно... ти чуваш и ноштујеш последњи остатак човека који је тако био несрећан, а који је тако силно волео... Ти си моја једина добротворка... Хвала ти за то, хвала! Тек тада се осмелих да, пажљивије размотрим младића и приметих заиста неку танку црвену иругу преко његова чела... Језа ме прође, задрхтах, пробудих се... Први поглед паде ми на лубању — она мирно почива тамо преко пута, у углу собе; њене испијене, празне очи не гледају више онако упорно, мирније ме посматрају, поверљивије и из мрачних очних шупљина ие избија језива хладноћа... Рума 1905. Ми,лена Миладиновиђ

ЈЗардар цвтдлк...

к

)ардар цвили, љубо моја, Племе цвили; Племе цвили, љубо моја, Љутог сам ти жељан боја, И доста смо робљем били!

Лед се крави, л>убо моја, Гора пупи; Гора пупи, љубо моја, Нож за пасом дуго стоја И дуго га рђа тупи...

Не жали ме, л^убо моја. Робље жали ; Робље жали, љубо моја! Тешка ј' капља ропског зноја, Тежа коме душу пали...

Димитрије Ми^и^

$ајдук * ЈЈељко с нарочкткм погледом на народну лојезију о њгму ОД СР. Ј. СТ.

1. низу оних јунака, чија је имена овековечила нова историја српскога иарода, неоспорно стоји на првоме месту име Хајдук-Вељка Петровића. Хајдук-Вељко и цео тај низ српских јунака ноникоше у славној борби за слободу своје отаџбине, која се водила почетком прошастога вока. Била јо то херо.јска борба једног маленог краја српскога народа, борба сиро-

тиње раје, робова, против својих воковних господара, против моћних и силних Турака. Устанак, који пре сто година (1804.) плаиу у Шумадији и обухвати Колубару, Посавину и Браничево, бетае устанак српске раје против грдиих зулумћара својих, против .јаничара и дахија, чији се зулуми не могошо подносити. Успеси тога устанка учинише да се из њега наскоро развише велике и херојске борбе српског народа у Београдском Пашалуку против турског господарства, бо]»б(!