Nova iskra
— 81 —
воће величине, много мању густипу од Оунца, много воћу брзииу обртања (у колико се то вна) око својих оса, а при томе се лаганије крећу око Сунца но својим путањама у васиони; осим тога имају и већу снљоштеност на половима, у колико је ова иозната, па имају и већи број месоца. Што се тиче грднога иростора, који захвата путања Нептунова, или боље просторнога круга чији је полупречпик до 4: и ио милијарде километара, дакле од Оунца до Нентуна, морамо рећи, да се у њему налази мало небеских тела.
У овој бескрајној празнини плива и лебди овде онде по које небеско тело, чија величина ишчезава према величини овога простора. Изгледа као да је ово нросторна раскош у нашој васиони, особито кад се узме у обзир, да се нривлака сунчева простире на све стране. — Али зар смемо и у то да се мегаамо ми сићушни створови? — Зар су 4 и по милијарде километара, који су за нас несхватљиво велика димензија, заиета нешто у упоређењу са безграничном или боље бескрајном васионом ?! (СВРШИЋЕ СЕ)
Сре^а
(Из вбирке »Фантоши«)
в
идео сам Срећу! Ко небеско чедо Све ведро, све блиста, неста мрке ноћи, Једне тамне ноћи дође ми у стан; Постаде ми дражи овај плачни кут... И ја сам је немо, с преданошћу глед'о, И ја пред њу клекох, пун незнане моћи, А ноћ се у маху претвори у дан. И угледах цвећем обасути пут... Тад ме Срећа призва. Ја се немо дигох, И ступих у нови, непознати свет; А кад јој се дивној поклонички пригох, Прошапта ми Срећа: «Двапут два је — пет!»
Р. Ј. Одавић
К а з к а
Е. Иеега
(НАСТАВАК)
. вај лепи младић, својим вижљавим, али ипак љубазним држањем, својом слободном несташногаћу, изазвао је у њезину срцу један звук који је дуго и силно дрхтао као струна на Еоловој харши: уздах младости, дрхтање ноисказне туге и усхићене радости. Она се новуче у себе саму, да би боље могла ослушкивати како дрхти и како тихо јечи. Она је осећала, да се тај звук, као оно плави талас, који нољуби стеновиту обалу па се играјући натраг врати, губи у незнаној даљини. Али он је собом односио и неку тајанствену сиагу њезина срца, пунећи га безименим болом. То вече осећала се и нерасположеном и тужном. Старији лекар, коме беше испало за руком да нескичким позајмицама из чувених мајстора састави један
комичан сонет, понуди јој га у тријумФу. Али му Лаура добаци с осетном одвратношћу: „ Како се човек може занимати још и таквим глупостима!" Свијој данас изгледаху глупии ништавни; мрзилаихје. Вила је непажљива и показивала је тако нерасположење, да око девет часова већ више никог не беше крај ње. Оиа међутим похита у своју собу, баци се обучена на ностељу, заплака и зајеца оним нервозним, грчевитим наиадом, какав од свадбе никада више не имађаше. Тако је чула, кад се Уго вратио и кад је Андреја шушкајући затворао врата на апотеци. „Лаура је већ у постељи", рече њен муж. „Вечерас јој није добро. Али то иеће имати никаквих рђавих последица по њезино здравље." „Молим те, поздрави је!" одговори весели Угов глас: ;> Донео сам јој ово цвеће. Хоћеш ли јој га дати?"