Nova iskra

— 82 —

Л.аура се брзо свуче, сакри се у јастуке и навуче покривач преко главе. Ну ипак је оставила мали отвор, кроз који је ослушкивала шта бива са мужем. Ушав у собу, ои насу у чашу воде, метну у њу цвеће, а затим га стави у прозор. Био .је пажљив: у соби за спавање нездраво је држати цвеће. И он се свуче, с воликом опрезношћу, да не би Лауру у сну узнемирио, и леже нолако у постељу, угасив свећу. Неколико минута по том продре у брачну собу, кроз затворена врата, живахна песма, коју је Уго весело извијао; затим паде на под са лупњавом његова обућа; и најзад наступи тишина. * * * Љура је имала обичај да сваког дана сиђе у двориште и у „врту" узабере по један лисгак жалФије за неговање зуба. Иначе је цвеће мало занимало: није била песничкога кроја. Дрхтава роса на ружину лишћу, шарени лептири и све друго што се сентименталним људима допада, нијо имало на њу никаква утиска. „Дан и ноћ", те љубичице толиких људи, нарочито је мрзила. Изгледали су јој као баиска лица с капицама и наочарима, или као мачја њушка с брковима, или одвратне нсеће главе с длакавим ушима. Кита тих цветића била је у њеним очима најсмешније удружење гротеских Физиономија. Тог јутра накупи се ружична магла над вртом. Лаура је нађе мириснијом и лепшом но обично. Неки необичан мирис струјио је из цветних чашица. Шарени листићи „дана и ноћи а не иоказиваху више ни мачке ни баиског лица. „Јеси ли добро спавала, ујна?" запита Уго који се указа на уској стази поред ње. „Хвала, Уго." Она је избегавала разговоре на „ти". Осећала се збуњеном и бојажљивом. Уго је имао судбоносни дар поверљивости. 0 људима, које је први пут видео, могао је тако говорити као да су му годинама били нознати. Према Лдури се понашао као да еу увек живели једно уз друго. /Ги" прелазило је неусиљено нреко његових свежих усана. То је био израз његове заводљиве наклоности, која је Лауру одмах очарала и заплашила — ако се ови осећаји у опште увек пе допуњују. „Како проводиш време? Читаш ли?" „С времена на време, кад добијем какав занимљив ромап." Тада су занимали младе људе романи: „ Нап сГ 1з1ап(1", „ГроФ од Монте Христа", „Света Клара или Изгнаници на острву Вара", „Три Мускетара"; а осетљиве женске „Матилда у Крсташкој Војни". Лаура је све то читала. „А песме?" „Песме... опе су тако... досадне", одговори Лаура развлачећи речи као сваки који није поуздан у свој суд.

„Како која. На пример за Лорда Вајрона не може се рећи да је досадан. Један свезак имам у ковчегу; он ће ти се допасти. Ја знам по читаве стране наизуст. То је величанствена појезија. Љубав, љубомора, мржња и освета не могу се описати живљим бојама." Они се једновремено спустише на једну примитивну клупу. Уго настави: „А Прати? Какав песник! Тако сладак на ииак тако силан! Како божанствено звоне стихови из његове „Едменегарде": Мссто беше пусто, умираше сунце, И свише се душе тугом опхрване... Он клону пред њоме: његова је била! Ланац је, изгледа, у рају оплетен, Да гуши све мисли на радости прошле И све наде редом на будућу срећу!... Лаура нритиште срце руком, лицо јој иобледе а очи заејаше. Узбуђено, дрхтавим гласом запита: „Је ли и та књига овде?" „Није. Али ћу наредити да ми је пошљу." Он је приметио, какав је утисак на њу учинила ова посмица. Оа пажњом је посматраше. Између њих као да прштаху електричне варнице. Ћутали су. Лаурина одећа, бела и лака, с нежним попречиим врстама, иристајаше одлично- њеној боји, њезину расту и њеним великим, црним очима. Њене вито, али и обле руке, до нола скривене у облаку од чипака, грчевито јој иритискиваху груди. Исечак одоће ивичио је бела плећа оном складном, уметничком нежношћу, коју људи без укуса лако мешају са неразумевањем. Једиа тсшка плетеница власи гибаше се у лаким покретима на рамеиима, у сеици црнећи се, а на сунцу блистајући као ватра. Безбројни набори, полазоћи са рамена, везиваху одећу са струком. Један плави трак држао их је све заједно, и стезао тело испод груди, изазивајући чувствену грацијозност. Лаурина лепота, чији се пупољак тако доцкан отворио, давала је њеним цртама победоносни израз заиошљива поноса. Страст, која је у њој буктала, давала је кожи сјајан одблесак. Њу обузимаше са свију страна занос, као електрична с®ера. Јаох! ако варница изазове пламен! Зашто је Уго ћутао још једнако? Нека изненадна збуњеност обузела је и њега; прстима јо за час изгужвао плави трак који лаки ветрић беше натерао на њогова колена, па лагано подиже очи и загледа њима дубоко у очи које изидоше у сусрет његовим. Тајна срца! Његова збуњеност осмели Лауру. Можда је прочитала у његову младићском искреном погледу очајање, које је расло све више, те јој то откриће даде снаге. Само сумња обезоружава жену. „Реци ми истину", узвикну Лаура, наемејавши се, да би шалом маскирала олују, која бешњаше у њезииу срцу: „реци ми истину: ти си своје срце оставио у университету ?"