Nova iskra

— 65 —

Број 3. Београд, марта 1905. Год. VII.

„Нова Искра" излази сваког месеца. Цена: на годину 1 в, по год. 8, четврт год. 4 динара; ван Србије: на год. 10 Фор. или 20 динара у злату. Претплата и све што се тиче администрације шаље се Р. Ј. ОдавиЛу, власнику и уреднику „Нове Искре", Капетан-Мишина улица, бр. 8. Рукописи се не враћају; накнадно тражење појединих бројева извршује се само у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —

Дрмје сахраке - СВ€7. 70Р0М7 -

ихо, лагаио и скрушено, са притворном иобожношћу, оборивши главе и држећи руке на појасу, улазиле су жене,- једна за другом, у широку одају, гдје је, испод високог, широм отвореиог прозора, на меком душеку, лежао мртвац: чувени газда Јаков Чорбоњић. Лагано, тихо и скрушено, тек шапатом се ноздравивши са онима игго су се отприје затекле у соби, сједале су једна до друге око душека покојникова и. ожимајући очима да исциједе коју сузу, гледале су му у жутомрко лице, у скрштене руке, или у нову, златом оковану икону изнад главе му, пред којом је горила свећа, дебела воштаница. Понека би се усудила и да завири иод ноге покојникове, да види какав је чарша® нод њим: свилон или иамучан; а понека би,' узвнјајући главом, погледала по зидовима и пазила: да ли су све слике и огледала обмотани црним платном, како је то уобичајено. Покојника није нико гласно оплакивао. Није се нашла ни једна прија или кума, да се наднесе над њим и да се, по обичају, монотоном тужбалицом с њиме опрости. Ећи му Оавета, једина женска ко.ја би требало да то учини, није знала набрајати. Она је само пригушено јецала, наслонившн се на раме некакве, необично гојазне, комптинице. Несносна,

досадна, суморна тишина, окађена оловно-тешким мирисом там!'ана и измирне, владала је у читавој одаји око мртва газда Јакова, за кога се увијек причало, да је и за живота био највећи непријатељ хуке и галаме. У другој, споредној соби, гдје су сједили мушкарци, било је много живље. Три сина покојникова: Живко, Мирко и Илија, сједили су прекрштених нога, на ниским, шареним миндерлуцима, па, пушећи и испијајући ракију, крупно се разговаралн. Живко, као најстарији, распитнвао јеИлију: да ли су испуњене све његове наредбе за погреб и да ли ће се све уредно извршити? Војао се, да се што не заборави, или, сачувај Боже, да се не деси каква неприлика, као оно при спроводу покојног Митра Глухаћа, кад се један носач напио и посрнуо, те мртвац испао из носила и откотрљао се пред ноге поповима. Осим тога бојао се и за гробара Милутина, који је такођер волио да се опија, па му се аршин чииио час дужи час краћи и, због тога, често је копао кратку и уску раку, у коју су са грдном муком полагали мртваца. — Ја... ја ово први пут сахрањујем свог оца и хоћу да све буде фнно , — говорио је Живко, испијајући чашу. — Ове фино , — понављао је јаче. — Он је, што се каже, наш родитељ, који нас је на ноге подиг'о и за које треба