Nova iskra

Србин Вељко витеже је прави, Њему вјеци дивит' се имаду, Јунаштва су његова без броја, Над све л' диже крај живота њега... По њему је Вељко био непобедив: На мејдану недобеђен нигда Од турскога витеза којега... Шта ј' душмана Вељко догубио, Није више ни Кастриот славни... Он је већи и од античких јунака еветских; упоређује га е Ахилом као с достојним другом, а вели да је био већи од Самсона, па и Херкула: Ал' је Вељко јавно већи од њих... Кад се с даном испореди тама, И коприва с кедром ливанскијем, Тад са Вел,ком пређашњи јунади, Те лиш' турски за свијета нигда... Кад су Руси, као савезници српски, прелазили преко Дунава у Крајину, Вељко .је са својим момцима био вазда уз њих и с њима се борио против Турака. Оии су га јако ценилп, видећи у бојевима колико он вреди као јунак. У знак признања његове необичне храбрости, главни командант руске војске у Влашкој, оелдмаршал гро® Каменски, послао му је с дипломом златну медаљу „ за храброст". Једном Вељко у боју на Тимоку задобије од Турака врло лену сабљу, оковану сребром и златом, и искићену драгим камењем, па је преко старешине руске војске у Крајини пошље на дар гроФу Камонском. Ну овај му је врати с изјавом: да није вредан таке сабље носпти, него нека је носи онај јунак који је од Турака и задобио, — и пошље му још 200 дуката на дар. 3. По народној појезији и предању Вељко је у јунаштву ненадмашан, њему нема упоређоња. Он је јунак који се не бо.ји никога, по оној народној: Не боји се никога до Бога, Бога мало, а цара нимало, За везира ни абера нема... и коме се сва царева војска чини „као мрави по зеленој трави." Њега не бије ни олово ни гвожђе. Кад се враћа с бо.јишта, он куршуме из нодара истреса: На отиде у конаци, У собицу распаса се, Па истресе из недара Седамдесет и седам куршума... А да би га Мула-паша могао погубити, ои наређује да се у топ метне сребрно ђуле: „Дед' напуни брза топа, Ца му мети сребро ђуле, Да убије Хајдук-Вељка..." За тим имамо у народно.ј нојезији ове карактериетике његова јунаштва: Оно ти је ирисојкиња гуја, Да је жешће у три цара нема! Вел,ко стиже пољем коњаника, А стријеља под облаке ждрала

И сијече под оклоп јунака, Удариће на иушку задету, За дару ће заметнути кавгу, За до паре изгубити главу

У пјанству је емин учинио: Ђе год види, ал' сретне Турчина, Да убије, или да погине... Те грдило од Турака гради: Доста се је насјекао глава, И веле је ојадио мајке, Удовице буле оставио... Депа је она карактерисгика Вељкова јунаштва у нознатој песми „Волан ми лежи Кара-Муста®а", у којој јунак Турчин признаје над собом Вељка: Вељко је једини достојан да јаше његова хата, да паше његову бритку ђорду и да љуби његову верну љубу: „Нека је љуби тај Хајдук-Вељко, Јербо је бољи јунак од мене!" Вељко је вазда поуздан у себе и у своје јунаштво. Кад му Мула-паша прети да ће довести велику војску и узети Неготин: За то Вел>к,о абер' нема... Вељко пије, ни бриге му није... а кад га оиколи силна турска војска он, тражећи помоћи од Чараиића, овако вели: „Ношљи мени једну чету војске, Да растерам око себе Турке; Ако Бог да те раетерам Турке, Питаћу их на коме је царство!" Но у Вељка су и други поуздани, нарочито опи ко.ји се уз њега бију. Кад Чарапић моли Карађорђа да му даде у помоћ Вељка, вели: „Ево т' молим и руку ти љубим, Дај ми друга од Крајине Вељка... Срамоте ти донијети нећу..." 4. Његово велико јунаштво и пожртвовање најбоље се огледа у херојској одбрани Неготина. То се јасно види и из историских података којо сам о тој одбрани навео. Па и појезија, уметничка и народна, прославила је овај последњи чин Вељкова јунаштва, у коме је и славну смрт нашао. У колико га као јунака уздиже његово успешно брањење Неготинских утврђења против десет пута веће силе турске, у толико га појезија и народно предање још већма уздижу као витеза, који свој Неготин брани и онда, кад нема изгледа на успех, кад помоћ не добија и кад му светују да напусги утврђења и да со с војском повуче у гору: „Главу дајем, Крајину не да,јем! Главу дајем, Неготин не дајем!" Може бити да је нерасположење према Вељку у Савету учинило, да му се на време не пошље џобапа и помоћ, која је обећана; бар народно предање верује у то перасположење, у завист п пакост према овом прослављеном .јунаку. Вук вели да јо Вољко, видећи да му се не шаље џебана, претио Саветској господи говорећи: „Ако

— 70 —

/