Nova iskra

— 179 —

Станкслав ЈТшиБишбвскк (силуета) Ружа Д~ра Л.. Винавера

„Уметност не познаје ннкакав цнљ, она је сврха самој себн, — јер је уметност ансодут, она је отисак апсолута т. ј. душе људске. Некадашња, пређашња уметпост беше од услуге т. зв. моралу. Чак п најчувенији и најмоћнији артнсти обавијаху своја дела у неку врсту народно-моралног руха. Међутим, уметник треба да испољава живот душе човечје у свима појавама: њога не треба да руководе никаквн социјални или етички закони ; прави уметник треба да зна само за моћ с којом се душа испољава. Уметност, то представљање свих појава духпевног жпвота, (незавпсно од тога да ли су они добри или рђави, ружнн илн лепи) — само је визија душе." Овај бурни поток чудних а®оризама и веровања паде изненадно, као лавина из свирепог вулкана, усред пољске интелигенције. У романима, драмама, критичким студијама о иајмлађој немачкој и норвешкој литератури, у свима радовима овог најновијег песника наилазимо на посве оригиналан стил. Да, све је то нисано са некаквом чудном моћи, што му је даје необуздана младост; писано скоро брутално и дивље, отворено, са досад нечувеном, настраном впртоузношћу у разумевању ®орме. Па ко је тај што се усудио рушпти старе идеале, крхати укорењене, традиционалне назоре? Ко је тај, што садржину дела сматра као „сурогат", а интересује се само за нсихички ,,81лттш]§'"; ко јо тај обожавалац Ничеове „КасИе 8ее1е?... Сви они који беху кадри попети се на висину његова духа, прогласити га вођом, маестром, али који воле нролазити кроз живот прокрченим стазама, осуше га гомилом грдња и напада, назваше га дегенерисаним човеком, лудаком. А он охол и узвишен, с уверењем да је представник најновије струје — декадентизма, који се може неком допадати пли не, али који постојн, који живи, који се развија и шири, одговара мирно и достојанствено: „Не пишем за децу нити за младе девојчице, пишем за уметнике и за људе који су дорасли до чисто артистичке културе; за људе који у уметности не траже „користи", „који је умеју одвојити од тешких и социјалних ствари". Тако збори Станислав Пшибишевскн, песник философ , внзионар, психолог, мистичар, словенски носилац нових идеја о уметности, у своме посве оригиналном делу: „По душиним стазама". Пшибишевски верује у своју моћ, у своје друкчије схватање света, разумевање живота,

његових намера, цвљева, идеала. Као да је Вевс са Олимпа, гласовито збори: „Нема многих који су подобни да уметност разумеју како треба, јер је уметност, права и истинита, као заклопљена, грчевито стиснута песница што обија и силом отвора небеске двери а буни пакао, то је очајни узвик, крик што склупчава целу природу; то је олуја бола у дивовским грудма. Див хоће да здере сунце са неба, а сунце га убпја."

•ј&Ш Стил Пшибишевског је неуједначен, рапав, искидан, узрујан, а то зато што песникова душа нема мира: она ври као вулкан што унутрашњом ватром гори, ои је душа човека који с уворењом тврди; „Вло је судбина, а Сотона је владар и поглавар накла у нашем животу." Пшибишевски, посве несрећан у свом породичном животу, сматра, зло као главпи елеменат живота. „Природа не зна за срећу!" — узвикује оп. „Радосна је душа — чудо; она је вечито нерешеиа квадратура круга; она је бич од неска начињен." Каква је људска душа? „Она је потмула и ужасиа, грозна, она је бол страсти; опа осећа ругобну бојазап свију дубина, бол опстанка." А на замерку, да су гаква уверења дегенерација, узвикује охоло, с поуздањем младости, којој се чини да

I

В. Буковлц Г1ет чула