Nova iskra

— 180 —

може цео стари свет срушити а нови етворити; „Дегенерација! То није иикаква дегенерација у смислу те речи: то је само редовна појава која се враћа, то је нотребан Феномен еволуције, потребан као и овај што га зовемо нормом. Јер је та норма права глупост, а дегенерација је геније. к У пољској литератури, која ј'е препупа идеалних погледа о женскињу — јер га представља као суштину доброте, самопожртвовања и племенитости — погледи Пшибишевскога потпуно су нов и нарочит појав. Вероватно јо да се цео низ догађаја из његова живота нагомилавао само за то, да би ее најзад скупио у једну грдну шаку блата гато ћс га бацити на цео женски пол. Са иеобичном јачином стила, која му је својствена, овако ФИлосоФује говорећи о љубави: „Љубав — та јединствена срећа мушког — постаје само бол: усред најјачег расцвета долази момонат када мушкарац јасно види, да је цело то блаженство и та срећа само црв што га је сунце излегло на ђубрету. Човек трпи, увек трпи. Јер и кад воли, јадна душа његова предсгавља клиничну слику неизлечне болести, произведене с помоћу љубавних Филтара." Лека иема — јер Пшибишевски сматра љубав као неизбежну, неумитну Фаталност, као еилу незавиену од нас, од које човек ие уме и не може побећи. А видећи око себе разузданоет, иревлађивање чула и страстп, баца на жену грозан и тежак камен оптужења, па пита: „Да ли уопште жена — има душу? Свето Писмо не спомиње ншпта о души када је бог Еву стварао!" Жена је у његовим делима: „Моћни еотона, демон који својим чарима и дражнма опије човека, те његову савест води на странпутицу; он мора да воли, не може да угуши грижу еавести, изневерава свог пајбољег пријатеља, понижава се чак до подлости." Тиме су препуни романи Пшибишевскога, а нарочито: „Ношо варјепз" (трилогија). Његови су романи нешто особито настрано; структура чудна, грађа до сад нигде невиђена, као што је особењачки и начии целе творевине овог посника. Не знамо где смо, јер иема никаквих описа природе; не знамо како физички изгледају јунаци и јуиакиње, јер немају никаквих обележја, осећамо једино њихове душе. Наравно, да би се разумела оваква врста уметиости, ваља заронити у песникову душу, ваља се тако упити, да се то душе (и оног који чита и оног који твори) слију у једну нотпуну целину. Читајући ствари Пшибишевскога, еав тај процес иотпуног епајања душа врши се на неки веома лак и неосетљив начин. Овако о њему прича један од млађих критичара: „Око нас таласају се неке чудне хармоније, тајанствене, несхватљиве; дивља оргија, Фантастичка, неодређена, пуна ритама и звука — као да нас неки узрујани, набујали поток носи некуд далеко, далеко... Пловимо по неким одавна иредосећаним, али пезнаним просторима, улазимо у неке нове крајеве, налик на чаробно пећине, у којима има и много сунца и пролећних чари, али и пуно помрчине, утвари, авети, вукодлака, јаука, бола...

Најзад, чун наш стиже обали етвариости. Али расположење, које имадосмо на целом путу, држи нас још чврсто у својој моћи; Јштам песме, коју чусмо до скора, лелуја се још непрестано; стварност, која нас већ опкољава, чини иам со још као некакав чаробни санак; слике, што их виђасмо мало час, живе у нама још непреетано. Обузима нае чудна, бесвесна укоченоет, и удубљени сами у се понављамо са једва чујним шапатом: „Ах, ово је дакле душа човекова..." Да, Пшибишевски посматра и овако анализује „нагу душу": „ —- — У нашој души има чудно вијугастих ходника, гробница успомена живота пред животом, подземних, мрачних тамника, пекипа где јоште никад није допрла светлоет, а сви они скупа воде у пекакав тајни Таб, где душа чува своје тајне и бди над том загонетком загонетака. Она зна само за једно: да је ту, у тој дубини, сакривена као права тајна." Главна тема сп0са Пшибишевскога јесте љубав, али љубав, коју он сматра као разроднички занос, осећај због којег не владамо еамим собом, елепу, неумитну моћ. „Две једииице, нредставнице двеју разних сила, два разна света, потпуно себи туђа и неједнака, два себи противна пола, осећају наједаред у себи снажиу и јаку наклоност која се не да ничим спречити, те постају жртва слепе, бруталио страсти." Пшибишевски јо рођен у једном пољском сеоцету, на Кујавама, као син сиротног учитеља. I Гохађао је университет, учио модицину и ФилосоФију, а уз то и музику, за коју има урођони дар. Те све околности, покрај урођеног песничког талента, учиниле су да Пшибигаевски влада ноизмерним богаством нојмова, које уме тако чудно скупљати и раздвајати, као драго камење зрацима. А све је то утицало, да у свима његовим делима оеећамо и мирис и звук и еветлост. Несхватљива меланхолија и миетицизам, што веју из дела Пшибишевскога, издају његово порекло. Ои је рођен у Пољској, у земљи обавијеној густом копреном чежње и туге, у земљи тужних песама, неостварених амбиција, у земљи пропуиој очајних вапаја о некадашњој слави. Он је однихап најсавршенијим расцветом екстазе људског духа: апостро®ама Оловацког и Красинског, а отуда онај јак и засебан жиг на свима делима Пшибишевскога. Вато његов мистицизам и има своју нарочиту карактеристику, којом се битно разликује од мисгицизма Ниувтапз-а, Метерлинка и других декадоната. А то је она особина раее, особина коју Пшибишевски тако пластично одређујо у својој студији о Шопеиу: „Има нечега у души иашој, што се може назвати „психичким мимикри", а што има тако честу приМену код животиња: звориње из пустиње има пустињину боју, лептири, што слећу на какво нарочито цвеће, примају Форму, чак и нерватуру његова лишћа, и тако даље у беекрајиост. И ми имамо „мимикри"; али се примењује на душе