Nova iskra

— 248 — -

Виртембергова, Каиија добила, јв тада, својв нме по заиоведнику и гувернеру иринцу Алекеандру Виртембершком, а изгубила га је по одласку Немаца 1740. год., када јој Турци опет дадоше њен стари назив Стамболкапије, који јој је остао све до г. 1867. Ова је капија заузимала најугледније место међу градским капијама како унутрашњих тако и спољашњих утврђења ондашњег Београда. На сликама из Спарова албума, о коме ћу доцније опширније говорити, ова капија пада у очи са својих димензија и са свога положаја. Као главни улаз у варош и у град она, је ваздан имала велику важност, како са војничког тако и са саобраћајиог гледшпта. Њен положај на висораван, а у среди између Дунава и Саве, давао јој је значај, какав нису имале осгале капије. Из ње се излазило из града и из вароши правце на висораван. 'Гакозвана Цариградска џада (доцпије Смедеревски друм) почињао је од ове капије и тек подаље од ње одвајао се од овога главног друма пут који је ишао у унутрашњост. На Спарову плану сасвим се тачно може видети Цариградски друм, који је од тога доба задржао свој правац. Пут што води од Видин-капије к Ташмајдапу (Жаркову гробљу) саетаје се иа овоме месту са главном џадом. Овај је пут у оно време додиривао немачку насеобину (нодграђе) КагМћа!. У десно од Цариградског друма, отприлике онде где је био стари Краљев двор, види се велика војна болница, која је еаграђена у оио доба и која се одржала све до после Ла,уданових ратова. Туда је цариградска џада пролазила између болнице и великог во^ничког гробља, што би могло

одговарати данашњо.ј Краљево.ј Вагати п пијаци Св. Марка. Исто се тако види на Спарову плану и Крагујевачки пут, од којега као да се већ тада одвајао пут који је ишао преко врачарских лоза у долину топчидерске реке и горе на Дедино брдо. Вез сумње је дакле Виртембергова или Цариградека Капија онда већ била позната као чуварица иута што води у Стамбол. Она је задржала своје име, што га је добила у времену првог турског угврђивања. до у наше дане, а као јака грађевина, ко.ја је некада у Доксатову плану међу ФортиФикационим објектима заузимала видно место, она је надживела чак и немачко господство. Када су Немци по закључењу Београдског Мира 1739. Београ 1, и Србију предали Турцима, њима је по гласу истога уговора пала у део задаћа да морају порушити сва новија утврђења, која са старим градским утврђењима не стоје у вези. Ово рушење и разваљивање спољних варошких угврђења трајало је целе зиме и целога пролећа 1740. Тек 7. јула 1740. г. оставише цесаревци Београд, пошто извршише поменути услов мира. Опољне ФортиФикације су пале. Што је годинама грађено, то је у току једне зиме оиет разграђено и порушено. Али је чудан удес хтео да, су капије, а међу њима и Виртембергова, остале нетакнуте. Онда када је главна римска парохијска црква у немачкој вароши опет претворепа у џамију, добиле су н варошке каније опет своје старе турске називе. (НАСТАВИЋВ СЕ)

Ч

Шолек

| тац Шопенов, чистокрвни Француз из Нанси, Никола Шопен, преселио се у Пољску 1787. г. као гувернер једне богате пољеке породице; доцније је био учитељ Француског језика у Варшави и 1806. год. оженио се Пољкињом. Фридрих Шопен родио се 1809. год. у Железној Вољи, селу близу Варшаве. Детињство је његово прогало весело и бујно, у кругу сестара и рођака. Јога од малена имао је наклоности к музици, а прве појмове свирања и теорије добио је од Чеха Живног, ученика Ј. С. Бара. Живни се држао строго схоластичке гаколе; контрапункт и изучавање ®уга било је на првом месту, а свирање на другом. Већ као деветогодишњи дечко, свирајући по салонима Варшавске интелигенције, Шопен је скренуо пажњу на себе, и о њему је ускоро цела музикална Варшава говорила. 1818. године концертовао је први пут пред широм публиком и својим слатким, озбиљним и сањалачким сви-

рањем придобио је опште симнатије. После таквих успеха, Шопен пређе к Еленеру, директору и осниваоцу Варшавске конзерваторије, код кога се учио хармонији и композицији. Видећи у њему оригиналну, нуну индивидуалне појезије, музикалну душу, Елснер је дао пуну слободу ученикову генију, у чему се Шопеи и развио као композатор особите школе, не имајући ничега општег с тадагањим клаеицизмом. 1824. године Шопен ступи у Варшавеки музеј. У то време ои се одликовао чудноватом веселошћу и багрим духом. У друштву, где је он бивао, време је увек текло весело и живо, сам је он бивао свугде први: играо у домаћим позоригатима и писао комедије и стихове. На селу, где је лето проводио, издавао је чак и шаљиви лист, испуњен увек оштроумним шалама из сеоеког живота и пецањем својих блиских. Но зато, седајући за клавир, он се битно мењао. Ту је Шопен био озбиљан, заношљив и евојом је музиком увек пленио своје околне. Једном, прича се, кад су деца надала вриску и илач, и кад их нико