Nova iskra

- 282 —

) Диетићи

<5^5. -— ■ <§*Т

(ПЕСЈ\ЛЕ У ПРОЗИ. ПРНЧИЦЕ, ИЛЛПРЕСЈ« Е) »К5»»г^«лгг»оос^<^^^^^^ра ; ~ Ч ооососсооососоо

~Т""§)

?.6 )

Урочице I

•ц/ /Ш

швети до емрти — то ие уме евако, Умрети пре смрти — то је врло лако, Живет' и по смрти — мало који зна: Та се милост само избранику да. II Време дух је прави, Дух и мој и твој... Ко убија време Дух убија сво.ј. III Част је за чонека — Пуна ретке сласти Моћи се одрећи Незаелужне части. IV Да је пример сваки Што и еавет лаки, Требало би само Лримере да знамо. V Наше је право глад, А натпа дужност рад. VI Део свет је само Одсјај твог живота: Понекад је „ужас л , Понекад „дивота"! VII Кад је жеља израз Онога што треба, Тражи ма се чуло И до самог неба! VIII Истипа и лаж су Близнакиње праве: Не знаш шта је која Кад се где по.јаве. IX Ко душмана својих пема Да ее носи с њима, Не сме рећи ни да само Пријатеља има.

X

и,

Диоген ,је са Фењером Кроз Атину сво.ју зага'о: Човека је наћи хтео, Ал' га нигде није наш'о! Данас нико то не тражи, И у том је нека мена: Ил' су људи вазда исти Или пема — Диогена? У зрелом житу

0.

1шли смо узаном стазом кроз жито, чи]е се клас|е, већ позлаћено, нијаше под теретом једрога рода. Моји погледи ее раеипаху по томе мору, кроз које иђасмо, докле т0 измицаше напред, и ја те често губљах из вида тек те нестане у златиим валима. Дуго иђасмо тако, а кад те стигох, ти увезиваше црвене булке, правећи киту. Ја узех од тебе један тај цвет, румен као ти што еи, и узабрах један клас жита, једар као ти гато си, на остах ту с њима, а ти ми игачезе опет. Мени се чудан учини цвет — много пута ја видех то цвеће и увек воледох његову боју; много га пута узабрах и ја, и раекошно се окитих њиме, но тад не могах — учини ми се као да ми је на руци крв. А кад погледах тамо кроз жито и поред стазе: на много места црвени цветови као капље крви — као да је неко рањен ишао, а из ране му крв каиала! И лено видим где је клецнуо — ту их јо више; где је клонуо и пао сасвим — ту их је много; за тим се, ето, јадник. дигао и посрћући даље ]е ишао, бодућ' се о класје и позлеђујући... И ја се стресох од елике живота. — То житно море хлеб је насушии, а цвеће црвено то су капљице из срца оних што за њега раде: док они копају, сеју и беру и док парчетом хлеба заложе тај живот гладни и ненасити, дотле је срце, еве избодено, крв изгубило и увехнуло. — Отад ее не китим више булкама.

Ст, С. н.

Сиротињеке очи (Сћ. Ваа<1е1а1ге) А .х! Ви бисте хтели да, зиате, зашто вас данас мрзим. Биће Вам свакако тоже да ме разумете него ли мени да Вам објасним, јер сте Ви, уверен сам, јединствен пример женске неприступности која се игде може наћи. Провели смо заједно један дуг дан, који ми је изгледао и сувшпе кратак. Обећали смо једно другом да