Nova iskra

— 292 —

проговори коју, то му пошље изгледа страшно, глупо, бесмислено, па би да самога себе казни за такву несмотреноет. Једном тако ухватио се он први у коло до ње, гледа је иснод ока, па му се учини као да се нешто сневеселила; осјећа како јој рука у његовој руци гори, па би да |е стегне, а не може, не сшгје; учини му се као да се погледи других заустављају само на њима, виђо како се Урош и Симо нешто сашаптавају, насмију се, па погледају овамо у њих, па да би скренуо пажњу са себе, поче Љуби: — Врућина... а овђе испод крушке ладовина... — Јес'!... тек једва одговори Љуба, осјећајући његову збуњеност, па чисто радујући јој се, мало се осмјехну. — Чудим се, како се она грана држи, те не нукне... — Држи се.... — Кад привежу љуљашку, настави Срето још збуњеније, па, овај, нек се само љушне дебели Миле, бели ће се преломити... Љуби се то нешто нададе на смијех, а чуше и друге до ње, па прихватише и не знајући на чисто чему се смију. Срето осјећаше да се то смију његовој збуњеиости, па му дође већ да би одрезао себи и тај брзоплети и џандрљиви језик, да се склони неђе, само да га она не гледа, и у том се срећом и коло прекиде. — Преломиће се, преломити... — дочека га Урош смијући се. — Преломио си се ти, брајко мој, још како... — Шта ту везеш, Бога ти!... — Лдјепо, лијепо... Не сакри, богме, видим ја!... — па га опет стаде задиркивати: А држи ли се крушка добро, држи?... — Твоја посла... — додаде Орето да би одбио на шалу, а овамо му није право, што види да је Урош тако брзо завирио у његову душу. — Држи се крушка добро, — наставља Урош него ти у мало не паде.... Опет једном, на чешљању код Вуковића, стале ђевојке припијевати момцима, а и Љуба међ пјевачицама... Дође ред и на Срета. Отпочеше: «Буди, Срето, срца јуначкога, »Спучај пуца, опаши се пасом...® Ту застадоше да се договоре, коју ће му припјевати. Сташе се сашаптавати и кикотати. — Казуј ти, Љубо!.... Љуба заиграла очима, иа не зна шта, ће с њима, не смије да погледа ни у једну, а не смије ни да их обори доље, па једва промуца: — Коју гођ' оћете... Шта мене опет питате?... — Остав'те је, јадне! намигну на ђевојке Јока Лазова, ђаво жена, која некако увијек прва о®ерчи, које срце за којим куца... А њу још нисте никоме нринјевали, па гата се мислите?... Ђевојке прихватише сложно: «...Да ти кроз пас прстен не пропадне, Да ти Љуба другом не допадне...* Момци опет опколише Срета... «— А... а?.. Туда ли смо?...

— Шта, шта... па ијесма... — Јее', јес'... пјесма... — додају неки подсмјешљиво. Тако мало по мало, па ношље већ и у велике, почело се причати, како се Орето и Љубица гледају, како су једно за друго створени, и већ — као што обично бива — кружиле су уз то и свакојака друга нагађања: те како Љубу неће дати за Срета, јер није према њеној кући; како опет и Срето њу заварава; како њега Љуба држи у џепу... Ко би нашу касабу сложио и у таквој једној ствари?... Кад нема о чему другом да се претреса, онда су ова свадбена нагађања као поручена. И Орето се бранио, бранио од тих разних приговора, па најзад видио да је узалуд. Почео је сад почешће пролазити испред Љубиних врата, но мало и застати, пропричати и нашалити се... У почетку је Урош ишао увијек с њим, те би разговор у троје текао живље, слободније, неусиљеније. Баш кад се Орето с Љубом нешто расприча, па застане, кад очи стану зборити, кад он почне лупкати амрелом или звецкати ланцем од сата, а она претурати везену чевру из руке у руку, онда им се Урош нађе на невољи. — Е, е... е?... Шта је сад?... Деде, Срето, да ти погледам у очи... Дај и ти, Љубице... Обоје ме погледајте право!... А, ђаволи једни, тако ли је, а?... И од мене да сакријете, је ли?... — Нека те, Уроше, нека... платићеш! — одговара Љуба, па токорсем пријетећи побјегне у авлију, да се мало послије опет врати. Пошље је већ и Срето сам допаркивао до Љубиних врата. Прикрадао би се и у башчу, па на просутој благој мјесечини, удишући мирис руже и јерђивана, чежњиво погледао, кад ће се озго на пенџеру указати Љубина слика. Па би тако проводили читаве сате... Сва мисао, све жеље, наде, сви снови о будућности почињали су од Љубе... Ништа није могао ни пословати, а да не замисли Љубину слику пред собом. Оде тако послом по неколико дана у село, па све к'о на иглама; гледа да сврши посао час прије, па одмах трчи натраг те под Љубине пенџере... Често пута тако стане размишљати: како то ја њу тако да заволим?... Да није што је лијена?... Није... има вала и љепгаије', а она је мени љенгаа од виле... Оно, добре је ћуди, ваљана је... ама ето и Сока Миличина и Анђелија попова може бити да су и ваљаније, па свбдно... Није ни то... Па како, за гато?... Вна је из ђетињства, он је био поведики дрипац, кад је она, сјећа се добро, ■ долазила у њихову багачу да се забавља са његовом покојном сестрицом, па како су једном погазили неки пријесад, а отац их поћерао да избије, на сјећа се лијено, како је он пропугатио Љубу кроз мали капиџик да утекне... Био је то брзо и заборавио, а сад се тога тако пријатно сјећа... оживљела и најмања усномена на њу... Има негато, осјећао је то добро, гато га нарочито привлачи к њој, а загато то, гата је то нешто, није умио да одговори... Осјећао је као да је с њом срођен, да има с њом од постанка негато заједничко, да је то Богом дано, да тако мора са сваким да буде... Судбина...