Nova iskra

Он се веК дераше, тај полудели доктор, и као да сво.јом виком разбуди утишане болове оних, у којих беху искидане прси и трбуси, и избијене очи, и пребијене ноге. Отрашним, јецавим и плачним стењањем напуни се соба; са свију страна окретоше нам се бледа, жута и напаћена лица, нека без очију, нека тако страховито наказна, као да су се из пакла вратила. И они јечаху и слушаху, а кроз отворена врата пажљиво погледаше мрачна, неуобличена сенка, која се подигла изнад света, и полудели старац викаше, пружајући руке: — Ко каже, да се не сме убијати, палити и отимати ? Ми ћемо и убијати, и палити, и отимати. Весела, безбрижна гомила јунака, ми ћемо све разрушити: њихова здања, њихове универзитете и музеје; као весела деца, пуни огњеног смеха, поиграћемо на развалинама. Објавићу да је наша отацбина луда кућа, да су иаши непријатељи и лудаци сви они, који још нису сишли с памети; и када се велики, ја непобедан, радостан, зацарим над светом, као његов једини владалац и господар — какав ће весео смех обузети васиону! — Крвави смех! — повиках ја прекидајући га. — У помоћ! Ја опет чујем крвави смех! — Пријатељи! — продужи доктор обраћајући се јецавим, унакаженим сенкама. — Пријатељи! Ми ћемо имати црвено, крваво супце и црвен месец, и зверови ће имати црвену веселу длаку, и ми ћемо одрати кожу с онога, — ко је сувише бео, ко је сувише бео... Јесте ли пробали да пијете крви? Она је помало топла, али је она црвена, и има тако весели, крвави смех!.. Седми одломан ...то је било нечовечно, то је било незаконито. Црвени крст поштује цео свет, као светињу, и они су видели, да то не иде воз са војницима, него с немоћним рањеницима, и требало је јавити да је подметнута мина. Неорећни људи, они су већ сањали о кући... Осми одломак ...око самовара, око правога самовара, из кога је куљала пара, као из локомотиве — чак је и стакло на лампи мало замаглило, тако је јако ишла пара. И шољице су биле исте, с поља плаве а изнутра, беле, врло лепе шољице, које нам је још о свадби поклонила женина сестра — врло красна и добра женска. — Ваљда нису све читаве ? — упитах ја неповерљиво, мешајући шећер у чаши чистом сребрном кашичицом. — Разбили смо .једну, — рече жена расејано отварајући славину, из које дивно и лако потече врела вода. Ја се насмејах. — Шта ти је? — упита брат. — Ништа. Е, сад ме одвуците још једанпут у кабинетић. Потрудите се око хероја! Доста сте беспосличили без меие! И ја, наравно у шали, запевах: Хајдмо храбро у бој, другови, на непријатеља...

Они разумеше шалу и осмехнугае се, само жена не подиже главу: она брисаше шољице чистим извезеним убрусом. У кабинету опет спазих: плавичасте тапете, лампу са зелоним штитом и сточић, на коме стајаше боца с водом. И он беше мало прашњав. — Наспите ми водице из њега, — наредих ја весело. — Сад си чај пио. — Не мари, не мари, наспите. А ти, — рекох жени, — узми синчића и поседи мало у оној соби. Молим те. И маленим гутљајима, с насладом, ја пијах воду, а у суседној соби седела, је жена и син ? али их нисам видео.

И. Зајец Стари јапански борац

— Тако, добро је. Сад одите амо. Али зашто он тако дуго не иде да спава? — Мило му је, што си се ти вратио. Иди оцу, чедо моје. Но дете се заплака и сакри се у мајчину крилу. — Зашто плаче он? — упитах у недоумици и окретох се: — Зашто сте сви тако бледи и ћутите, и идете за мном као сенке? Брат се гласно наемеја и рече: — Ми не ћутимо. И сестра понови: — Ми непрестано разговарамо. — Ја одох да спремим вечеру, — рече мати и журно изиђе. — Да, ви ћутите, — с неочекиваном увереношћу понових ја. — Од самога јутра ја од вас не чујем ни