Nova iskra

— 334 —

рсчи; само ја ћеретам, смејем се и вессо сам. Вар ми сс ви нисте обрадовали ? Вашто сви избегавате да ме гледате, зар сам се тако ироменио ? Да, тако променио. Ни огледала не видим. Загато сте их уклонили ? Дајте ми огледало. — Оад ћу донети, — одговори жена и дуго се нс врати, а огледалце донесе собарица. Ја погледах у њ, и — већ сам видео себе у вагону, на станици — то је било исто лицо, мало постарело, но ипак обично. А они, чини ми се, као да су очекивали да ћу ја узвикнути и пасти у несвест, — тако су се обрадовали, кад сам мирио упитао: — Шта има ту необично? Све гласније смејући се, сестра брзо изиђе, а брат речс уверено и мирно. — Да. Мало сп се изменио. Тек си нешто оћелавио. — Хвали Бога и за то, гато је глава остала, одговорих ја равнодугано. — Ама куд одлазе оне: час једна, час друга. Провозај ме још по собама. Еако је удобна столица, ништа се пе чује кад иде. Колико сте је нлатили? Нећу бага жалити новца; купићу себи јога боље ноге... Гле, велосипед! Он висагае о зиду, јотп сасвим нов, само му гуме спласнуле без ваздуха. На гуми задњега точка застало мало блата — кад сам се последњи иут возио. Врат је ћутао и не кретагае столицу, и ја сам разумео то ћутање и ту неодлучност. — У нагаем пуку само су четири ОФНЦира остала жива! — суморно рекох ја. — Ја сам врло срећан... А велосипед узми ти, сутра га узми. — Добро, узећу, — нокорно пристаде брат. — Да, тн си срећан. Пола је нагаег града у црнини. А ноге то, заиста... — Разуме се. Нисам ја погатоногаа. Брат се изненадно заустави и упита: — А гато ти се трссе глава? — Ситница. То ће проћи, вели доктор. — Па и руке ? — Да, да. И рукс. Ово ће то проћи. Вози, молим тс, досадило ми је стајати. Покваригас ми расположење, ти незадовољни људи; но радост ми се поново врати, кад ми почегае намегатати постсљу, праву постељу. на дивном кревсту, на кревету, који сам ја купио пред свадбу, нре чстири годинс. Прострли су чист чаршав, затим претресли јастукс, пресавили покривач. Док сам ја гледао ту свечану церемонију, у очима су ми сијале сузе од смеха. — А сад ме свуци и положи, — рекох жени. Како је лепо! — Сад, мили мој! — Брже! — Сад, мили мој! — Та шта радиш ? -- Оад ћу, мили мој. Она стајагае иза мојих леђа, код великог огледала, и ја узалуд окретах главу да је видим. И наједанпут она завика, тако завика, како се само у рату вичс:

— Како је то! И јурну к мени, загрли ме, паде крај мене, кријући главу код одсечених ногу, с ужасом окрећући се од њих и ноново надајући, љубљаше ове остатке и нлакаше: — Какав си ти био! Та теби је тек тридесет година! Вио си млад, леп. Како је то! Како су сурови људи. Зашто је то? Коме је то било потребно? 'Ги, мој добри, мој јадни, мој мили, мили... И тада, на тај јаук, дојуригае сви они, — и мати, и сестра, и дојкиња, и сви су плакали, негато говорили, вукли се око мојих ногу, и тако плакали... А иа прагу је сгајао брат, блед, сасвим бео, вилице су му се треслс и с вриском узвикиу: — Ја ћу ту с вама полудети! Полудећу! А мати се вукла око столице и није вигае јаукала, само је крчала и ударала главом о точкове. Чист кревет, с претресенпм јастуком, с превијеним покривачем, стајаше; онај исти кревет, који сам купио пре четири године иред свадбу... Девети одломак ...Седео сам у кади с топлом водом, а брат је узбуђено корачао по маленој собици, час седео, час устајао, узимао у руке сапун, чаршав, примицао кратковидим очима и опет остављао. Затим се окрете к зиду и, откидајући прстом леп, ватрено продужи: — Помисли сам: зар се могу без казне дссетине и стотине људи учити сажаљењу, памети, логици, — давати им свест. У главном — свест. Може човек постати немилосрдан, изгубити осетљивост, навићи да гледа крв и сузе и патње — као и они касапи или поиеки доктори или војници; алп како може онај који позна истину, одрећи се ње? По моме мигаљењу, то је немогуће. Од детињства су ме учили да не мучим животиње, да будем милосрдан; томе су ме училе и све књиге које сам нрочитао, и ја с болом жалим оне, који пропадају у вагаем проклетом рату. Али ето време пролази, и ја се почињем навикавати на свс те смрти, патње и крв; ја осећам, да и у обичпом животу постајем мање осетл>ив, вигае равнодугаан и само мо јака узбуђења потресају, — али на сам Факт рата пе могу се навићи; мој ум ннјо у стању да појми и објасни оно гато јо у своме основу безумно. Милион људи скупљају се на једно место, трудо се да даду правилност своме раду, убијају једал другога, и свима је подједнако тегако, и сви су подједнако несрећни — па како је то, зар то није лудост? Он се окрете и упитно управи на ме своје кратковиде, наивне очи. — Крвави смех! — одговорих ја весело брчкајући се. — И ја ћу ти истину рећи, — рече он положивгаи хладну руку на моје раме, но као да се уплагаи гато је голо и мокро, брзо је одмаче: истину ћу ти рећи. Мене је веома страх да не нолудим. Не могу да разу-ем, гата се ово дегаава. Не могу да разумем, и то је ужасно. Кад