Nova iskra

,у'

П. Јовановић Најзад обоси пугаку о раме, узе вођице и тихо пође низ Бијели Пут. Поп је сад вијугао и пазио да му У1абуд не згази гдегод на какву клизаву плочу. Кад је стигао у хан, одмах му дао неколико груменова шећера и наредио момку да га пази. Дозвао је и најближега попа. Почео да му објашњава и потегао пиштол.: — Нећеш? Оћега тако ми закона, макар ни ријеку не прескочио. Народу ваља вјеру чувати. То им је. А на мене вигае се не надајте. Доста сам и ја девелао. Не могу вигае. Ето учите се, јер гата ћете, кад ја скапљем? Ене ти!.. Сиромах се поп силно узврпољи, па ее најзад регаи и пође. Старац га нежно погледа и пружи му један свој сребрњак : — Нека ти је срећан пут! Нова времена, па нека буду и нови попови. Али узми ово, нека ти се нађе, те ако узваља, спомени старца. Ајде с Богом! Он је стајао на брдагацу испред хана све док ноп иије замакао у чбсту уз Бијели Пут. Стајао је и ћутао као заливен. Онда се брзо окрену, потрља дланове, дође у крчму и повика: — Ене ти, добро је, тако ми закона!... Анџија! И почело се. Трајало је то четири дана без преетанка. ОвЉао је ту многе своје пријатеље и подигао читав урнебес од

Крунисање Цар-Душаново иића и весеља. Нагаао је певаче и гусларе. И ту је први пут допуетио да му у присуетву гуслар отпева песму о њему, о чудној опеади Девичког и попову јунагатву. Крњак се раздрагао и припреми читав Божић. Ни на свадби најстаријега сина није толико пио нити ее веселио. Оканица се ређала за оканицом. а момци су чеето трчкарали уз брдо к понову тору да донесу јога које јагње. Најзад се придружи и Шљеметина. И сад тек да видиш пића! Не зна се ко више поручује: поп или крчмар. И што је најчудније: њих двојица највише пију и најбоље се држе. Таке двојице у пићу никад није било с ове стране Качаника!... Напослетку пред вече четвртога дана, кад сунце још не беше загало, поп ее намах диже и повика: — Ене ти... Лабуда овамо! Тако ми закона, још ми можемо !... Лабуда, бре! Док се он спреми, коња му изведогае. Он се појави с белићем у руци и очајнички подвикну: — Ене ти... Вдрав еи, Лабуде! Лабуд се брзо и лако усправи на задње ноге. — Ене ти! — радоено кликну Крњак, проли му оетатак пића на гриву, пољуби га у чело, без ичије помоћи брзо седе на њега, прикупи вођице и приби ноге уз попруге. За тренут ока Лабуд се изви дватрипута и јурну, како су после причали, као мало кад.

( —