Nova iskra

Д-р Љубомир Радивојеви^ српски народни добротвор

•— Сад... попо... овај... оно... тако ти твојега законекога вијенца, испричај ми штогођ о ономе... знага... што си учинио. Онако... ка човеку, што носи закоп и свети вијенац молим ти се да .. — једва то изговори, па застаде. Доп-Крњак отвори очи, благо се осмехну, диже десну руку и учини неки доста неразумљив покрет, нешто налик на веома просто благосиљање сељачких попова. Али се брзо трже и намршти. — Ене ти, ајде ошијевај напријед! Опет наслони руку на пушку, затвори очи, швикну на нос, па се одједанпут његово лице разведри; некака особито тиха сен се разли по њему и помеша са здравим и младим заносом. Младићеве речи ипак пријатно такнуше у дирку његове прошлости. И она зазвони. ....Родио се ту, у Дрепуљи, давно — још пре него је Садриазем пао на Косово да са Вошњацима дели мегдане. Од оваца га одвојио отац, стари поп-Недељко Крњак и одвео у Девич на науке. И то с великом муком. Али се брзо дете припитомило, јер га узе к себи

игуман хаџи-Никодим, његов стари комшија. Учио га Часловцу и правилу, а јога вигае срчаности, причајући му о староме добу много витпе од онога гато гуслари на збору и црквеном сабору о благим данима кажу. Дао му коња, водио га собом и најзад научио да се ничега не боји. Кад су Дренички Арнаути два пута нападали на манастир Девич, он је заједно с игуманом по некодико дана нуцао кроз нрозоре оне мале црквице, где су могати Јанићија Девичког. 0, ту .је он први пут жестоко накађен и накаљен!... „Арнаути запалили задње конаке, заузели борје и дубље, па бију; покојни Лаврентије, Вог да га прости, кади по цркви и пјева: „Да воскреснет Вог и расточатсја врази јего", калуђерица Стојна ужасно со и лудо крсти, узвикујући према Арнаутима: „Бог и Свети Јанићије да ве врате на покајаније!" — а ја с игуманом одговарам на арнаутску пуцњчву, наизменце остављајући пугаке и љубећи гроб страганога свеца... да помогне. И поможе!... - Де-е!... Давран, брате слатки! — подвикну Крњак своме ./1абуду, нробудивтпи се од мало јачега потресла. Л.абуд се такође прену и стеже, па опет пође лагано уз брдо за Рудничанчетом. Доп се предаде пређагањем заносу. ....Тек му је било двадесет година, кад га једном позватне Арнаути да оде с њима некуд дубоко у Дреницу да узму крв... Живо се он сећа како су петнаест дана узалудно обилазили крвничжу кулу. Најзад он главом предложи дружини да начине лествице и ноћу прислоне уз двокатницу. Кад је ово учињено и дружина ником поникла нреда се, он узео два иштоља и погаао на кулу. Брзо-брзо, но веома тихо, развали кров и обре се на тавану изнад саме куће. 1 ) Око огњишта поседали с једне стране људи, а с друге жене и деца. Одоздо се диже веома густ дим. Кашаљ једнако запомаже да му се допусти рећи коју о себи... Приђе на крај таванице и једва једвице угледа врата. Већ не може да издржи дим. 0, само мали шум и осетиће га. Па?... Лед га о&р и прекрсти се. Узе у руке пиштоље. Кажипуте мет&Ју бранике, а палце остави на "петлићима, да их одмах занне. Погледа и... бун доле! У кући се све окамени. — „Ћиндрони ју!" 2 ) То је узвикнуо и опалио, двојица се одмах срозала са столица, а он на врата. С чардака право скочио на земљу, дружтша га прихватила и стругнула с њим у помрчину. „Хе... за ту двојицу добио сам и добро оружје и пара." То је био само увод. У манастир се ретко навраћао, него је игаао кудгод би га ко позвао у освету или крађу, док му нанослетку не додијагае прекори стара игумана, гато иде с поганом вером. Зато је отигаао кући и оженио се. Али не би суђено да се смири. Ускоро се појави неки

х ) Соба у кули, где је огњиште.

2 ) Држите се!