Nova iskra

Такво ми господство кажи!... -Јест, јест, то је гоеиодство!... 'Ај, капе Краљевић.у Марко!... Еј, негдашње натпе царство!... — па уздахну мајстор Миле. — Нема то више сада, нема... То само књаз српски ако има... књаз... он само једини!... Данче настави; чита... чита

Виђе њега војвода Милошу, Виђе њега са бијеле куле, Ге прИзивље своје миле слуге: «Слуге моје! отвор'те капију, «Изидите пољу широкоме, «Уфати;ге друма широкога, «Капе, ђецо, тур'те под пазухе, «Поклон'те се до земљице црне, «Ето к мени побратима Марка ; «Немојте му скуту обискиват', «Немојте му сабљу приватити, «Ни ви Марку близу прилазити: «Може бити да је љутит Марко, «Може бити да је пијан Марко, «Г1а вас може с коњем прегазити, «И грднијех, ђецо, оставити ; «Док уиђе Марко у капију, «И са мном се у лице пољуби, «Ондај Марку коња прифатите, «А ја Ку га водит' на чардаке*... Како да не! — прихвати одушевљени мајстор Миле. — Марко дотера цара до дувара, и цар се уплаши, да га Марко не посече, — те да се не причувају слуге!... Море, капе под пазухе, капе... на со поклоните до земљице црне — поклоните се баш како младе невесте!... Хај! да је нешто сад да дође овде Краљевић Марко, па да подвикне овоме бесном Оаит-аги: „Чалму доле, бре!... Крсти се!" — а мој ти Саит-ага како млада невеста!... Ха, ха, ха!... Миле забоде иглу у вез, па престаде да ради, да би лакше представио себи тај блажени тренутак, да би оживео тај сан... Тада усу ка®у у Филџан, стави леву руку на груди, а десном му пружи: — Ш, узми ка®у, па шиј... Не заноси се оним што неће бити. —• Како неће бити!... Па ако неће доћи баш истински Краљевић Марко, доћи ће српски књаз, доћи ће српски војник... па свеједно... Ти не знанг да су српски војници јунаци, да .је један војник доста на десет турских војника... Не знаш ти, мори, ништа не знаш... Него узми то своје вретено, па преди - то је твоје!... — Не знам, право кажеш — не знам; женска еам сграна, па не могу ни да знам, — одговори Тада и пљуцну у нрсте, па заврте вретено... Вретено зврји... зврји... Напољу Фијуче ветар с кишом и удара у нрозоре. Хартија на прозбрима толико је овлажена, да по њој клизе капљице; зауставе се на доњој страни черчива, ту се нрикупе, иарасту и онда се спуштају низ черчиво и зид.

Дремовни Данче зева. Зева и уморни Јордан... Даиче протрља очи, иа настави читање, али тише.... Милош оде на танке чардаке, Те облачи дивно одијело: Самур-калпак и чекрк-челенку, А на себе три ката хаљина, И пригрну коласту аздију, Које данас ни у краља нема, Отишло је тридест ћеса блага Док изнутра уд'рио поставу, А с лица јој ни хесапа нема, Ту је млого благо сатрошено ; А слуге му ждрала изведоше.... Последње редове Данче све тише изговараше, а све чешће зеваше... — Ама теби се баш спава ! — рећи ће мајстор Миле. Данче не одговори ништа, већ само очи стаде трљати. — Спава се детету, како да не! —• рече Тада. Откад се себе устало, па ваздан ради, ради... И да је само дању, — не, него и ноћу и дању. Па неје ова једна ноћ, већ толико ноћи. Још да неје Бог оставио свету недељу и празнике, не би се знало никад за одмор. — Е шта ћеш, жено, нема се куд!... — уздахну мајстор. — И кад би од овога рада било какве зараде, нека је просто све неспавање, сав труд. Али овако... ради и ради... мучи се и мучи... не за себе, већ за другога. Јест, ово се ради за Саит-агу. А Саит-аги ће® му да ми баци штогод, као слепцу; ће® му да ми не да ни мангара. Ко му шта може!... И немаш ником да се пожалиш, немаш ником да се поплачеш... Хај, хај! — опет уздахну мајстор Миле. — И још да неје ове пусте наде да ће и нас сунце огрејати, да ће и нас Вог курталисати, — не знам како би се живело!... Него, хајде ти, Данче,... хајде, жи'ми, почитај још мало... и онако киша врне, те не можеш ићи... Донеси, мори, још пшенице... донеси, нек се раздремају... — Нећемо, нећемо... — одговорише и Данче и Јордан. — Добро, добро... Хајде ти, жено, усекни свећу, јер ето баш не види се. Тада се маши за усекач, отвори га и усекну свећу, те боље засветли. Мајстор Миле узе иглу и настави вез... Данче као раздреман поче јачим гласом читати; али убрзо попуети, те све тише и тише речи изговараше... Кад вретено јаче зазврји, кад ибришим јаче праене, — тргне се и Данче и подигне глас у читању; али за мало, па све слабије и слабије... све тише и тише... докле се и мајетор Миле не насмеши и прекиде: — Доста, доста!... Ти већ заспа!... Хајде, жоно,... хајде простри им, нека спавају заједно. Ја ћу остати још, да довршим ову грану. Простри им, па дај мени још једну ка®у... мангар = ситан новац од ггеколико иара.