Nova iskra

— 37 —

вет ме овај виш.е не занима ; 11е размишљам ни о чемг више, Моје очи равнодушно гледе.; Нит страхујем, нит се чега бојим, На души се спољни скет не снима, За ме нема ни сунца ни кише, Живим празно, живим ко од беде. И на тучи ко на зраку сгојпм'. Ја сад моту само да се смејем, Можда ничем, ал' тек да се смејем. Осуђен сам тако да се смејем. Бог је хтео, морам да се смејем.

1Л Сипић

Под старост Ннри Лаведан

змеђу 1850. и 1855. год. у диу једне паланке, на крају њезина пустог кварта, у једној старој соби, свој иснуњеној прошлошћу, двоје старих, човек и жена, седели су поред ватре, на Вадње Вече, у доста касно доба. Имали су косе беле као зимско паперје које је, у лаганим праменовима, падало напољу као месечеве искрице. Лица су им била душевна, нежна и ®ина, озарена милином а изборана добротом. По каткад осмејак, као какав бледи сунчани зрачак позне јесени, обасјавао је њихове ликове за које се могло мислити да су некада били најпријатнији на свету. Шта више, задржали су још и остатке леноте. Најзад, требало је само видети их посађене једно поред другог у похабаним наслоњачама, видети како се готово додирују коленима, па бити начисто да су се морали много волети и да је од тога остало нешто боље од оног што обично долази после љубави. Нису говорили једно другом. Посматрали су како живи, иа затим како изумире ватра у камину. Пламеиови, мали и велики, подизали су се, спуштали, одигравали свој мали пурпурни балет у одећи ружичастој, нлавој, зелеиој... Они су их н§мо пратили очима, и лепо се видело како су кроз валс светлосги, с оне стране старе плоче на камииу, посматрали све безгранично и дубоко своје нрошле младости која више није пламтела.

И баш с тога, тпто би, само да отворе уста, имали да кажу једно другом тисуће ствари које би им заузеле читаве дане и месеце, они су ћутали тог Вадњег Вечера. Али се људи могу разумети и без иомоћи гласа. Ћутање је разговор златних срдаца, и наши ; ет;|.ри супрузи нису имали нотребе да нусте ни гласка нити да Фразирају, да би се питали и једно другом о.Ј.говарали. Знали су у наиред и једном за свагда оно што су о себи самима и о целом свету мислили... а тако исто и о оном свету, у ко.ји су веровали... Тако су се добро познавали! Никад ни облачак, ма како незнатан да би био, није иомрчао азур њихове среће; никад нису имали тајне једно за друго за четрдесет година. Тајну, истииу рећи, имали су уцраво једну, целог свог живота, али то је била тајна за обоје, коју су лако подносили: нејасну и дивну тајну своје среће, коју су чували и крили што су боље могли, јер су знали да се сувише велике радости земаљске губе чим се човек њима иохвали, или се, шта више, заборави на то неком повери. Реците, као тајну, свом најбољеи нријатељу да имате какво благо. — оно .је већ украдено. Наша два тајнствена суируга. имала су дакле ону невероватну моћ прикривања, која по мало узнемирује.: могли су крити своју сталну љубав. Вез сумње они су је признали. Немогуће је урадити друкчије. Али с каквом пристојношћу! Са каквом обазривошћу! Нису је безобразно износили ,нити трубили, а како су бил.и вешти да пе ионижавају суседе, ови пису. имали потребе