Nova iskra

— 39 —

Срећко Маголић Брезе — Да... Ти внаш да. ли ми се ко удварао ? — 0! Господе! Не подсећај ме на то! Доста сам од тога патио! Вио сам љубоморан. Љубоморо! Паклена жаоко! Ти која... (Пође и хтеде да продужи једну тираду из Отела.) Она га заустави. — Ниси имао права. — Без сумње! Али зар је човек који воли — господар побуда своје сумње и свога гнева? А ја сам те волео. Још те волим. А била си тако лепа у том времену! Непрестано си леиа. Она учини : „Хм ! комад је остарео !" А он продужи:

— Како да не бих био љубоморан! Видиш да сам имао права; имао сам права, кад ми вечерас, после четрдесет и пет година, казујеш... — Не хитај у сувишном оптуживању! Пусти ме да довршим. — Ах, Селимена! — Сећаш ли се да су писма, пријатне цедуљице, изјаве, које сам добијала сваког дана после представе, биле једна од ствари од којих си махнитао, кад је наша љубав била на врхунцу ? — А! да. Падале су са свију страна! Са свију страна од једаред — из дворишта и врта. Биле су од младића... — И од старијих, и од средњих... — Од песнпка, војника... — Имала сам богат избор. — И ти си изабрал.1? — Не прекидај ме. Сећаш ли се да су се ове љубавне и ватрене посланице, којих је број био врло велики чак и у времену када се знало добро да смо се лудо волели, проредиле и бивале ређе чи смо се узели ? — Ми смо се ипак зато волели више, ако је то било могуће. — Да! Али... Законита жена... Мање сам распаљивала обожаваоце, нисам више толико обећавмла, а при свем том што сам решила да те никад не варам, при свем том што сам те волела више од најбогатијих и најелегантнијих (треба ли рећи?) — патила сам због овог опадања почасти и тражења. Свима овим лепим, лажним и шареним изјавама које сам добијала, из рђавих побуда, без сумње нисам пикако веровала, смејала сам им се... — А ја сам плакао. — Којешта! Ваједно смо их читали. У самој ствари, то ми се допадало, то је била пријатна навика без које нисам могла више, божанствени дуван чији су ми димови не достајали. — Да ли је могуће? — Да. А ти то ниси опазио, Скапене ? — Никад. — Заборавио си. Често си ме питао: „Шта ти је, Маринета? Вашто си тужна? Не говориш ништа? Твоје су мисли на другом месту. Где се винула твоја памет?" — Можда... Да... Неодређено... Дакле, то је било? Омануле изјаве? — Да, то је било! Не реци реткост, реци прекид, потпуно ишчезнуће, ништавност, јер, после шестомечног брачног живота, није долазила више ни једна. Еакав срам! Вратарка у позоришту, облачиље... Посредници који су, само на годину дана раније, били навикнути да ми предају у свако доба од стране великодушиих обожавалаца... од кад им нису више стављали у дужност ни најмањи потајни налог за мене, презирали су ме, а назирала