Nova iskra

— 40 —

еам и мјјезривбг с^жаљења'у њиховим погледима. Мршавила сам, одлазила рецтг, као ОФелија. — Па ја нисам ништа опажао! - Људи не опажа,ју те ствари, господару! Нарочито мужеви! — Требало ми је то рећи. — Па шта би урадио? Ништа. То је истина! - Дотле сам дошла... до тог стеиена срџбе, ионижења и туге... Једног јутра... једног дивног јутра... Ах ! Валерије !... Ах ! Оаваријо ! Писмо? — Да. - Ах, Лизо! Ето тога саи се плашио. Писмо?... Љубавно ? - Ах! да. По свима правилима! Вила сам срећна! Па сутрадан — друго! па прекосутра... па сваког дана... Тако за месец дана. Дакде, још су ме водели!... Непрестано су жудеди за миом... нису претпостављали да сам сувише часна жена, удата... нроста, што ,је исто кап и да се каже да је свршено са мном, да сам застарела, пошто сам се одрекла свега. сјаја Сатанина... — А после?... Даље? — Посде су писма проредила. — Ах ! Враво! — Али продужише да ми долазе са пуно тачности: час сваког петог шестог дапа, час сваког петнаестог. — Дуго ? — Две године! — До ђавода! Ко их ;е слао? — Неко непознато лице. — Анонимни обожавадац? — Да... Није казао своје име... Он процара ватру, певушећи: „П никад се, никад није јавио." — Увек сам држала, рече опа, да је то била нека ведика личност која је хтела да сачува инкогнито, јер је рукопис био изврнут, као да је писан левом руком. — Подлац! Дакле ниси никад говорила с њиме? — Никад. — У том сдучају, ти ме ниси варала? — Ох, јесам! — Како то? — Пре свега, та његова писма била су тако пуна љубави, тако дена, тако деликатна, тако нежна, тако суптидна, тако тугаљива... не! ти то не можеш појмити! — Јеси ди их чувада? — Дуго... Крила еам их! — Где ? — Казаћу ти... доцније... — Кад? —• Кад нам буде стогодишњица. Елем, како мој љубавник — љубавник на хартији... У остаДом, он ми је ипак био љубавник, зар не ?

— Којешта! Овакако, треба и ја е тиме да се помирим! Мора се признати, он је био нека врста љубавника. — Како ми је мој љубавник био означио једну тајанствену адресу где бих му могла писати... — Ах! Вестиднице ! Зликовче ! (»дговарада си му? Одговарала си му ? — Да! Често! И то са неким жаром!... — 0 ! Жакелина ! Розалинда! — Не грди. Кад бн могао замислити како су та писма бида заповедничка и дивна! Било ,је немогуће оставити их без одговора! И камено срце датило би се пера! ГПта мислиш о овој Фигури ? — Она је, као и ти, — дрска. А та.ј други говорио је рђаво о мени, у својим посланицама ? — Но! Никада! На против! Прекдињао ме је да поштујем твоју част. — Но! То је још срећа! А шта си му ти одговарада? — Вудадаштиие! Ведике будалаштине! — 0! — Шта хоћеш? Вар то није било боље, него да сам их чинила? — Не одричем! Ове једно је!... — Нонављам ти: да си могао читати сва та писма, разумео би ме... Оправдао би ме! — То није иесумњиво. Али оно што бих желео, више него ли писма, ах! што бих желео да видим, то су — твојп одговори! Ето, то је морало бити још занимљивије! — Доста, Хорације. Да! На несрећу, или боље рећи на срећу: он их је или однео или уииштио! И ето те ће се ствари сазнати тек на оном свету. — Нека буде исповести. Причекајмо. Али пошто смо се упустили у те дадеке прогалости, пакосна бако, испричај све слузи срца свог, но ? Ниси никад тражила да сазнага ко ти је писао? — Никад! — Никада ниси долазида у искугаење, никада ниси била радознала да се видиш, да се разговориш, да се познага с њим? — Не. — Чудновато! Ниси желела стварности ?... —- Илузија је била сувише лепа!... Помишљала сам понекад и иа, то, али сам се бојала, да не наднем са своје висине, кад бих се нашла пред својим непознатим. Па шта! Није ништа друго ! Сећага ли се ? У петнаестој години играла сам Психу! — Имала си можда ирава. И кад су залуђене, жене су разумне. — Онда... свргаено!... Ето, моје .је признање искрено, измакло се... прегаавши шездесету! Варала сам те, јадни Оргоне, донисивањем. Праштага ли ми? Он је узе за руке и рече тихо трагички: — Да, госпођо, ако ми дате писма!