Nova iskra

— 168 —

узимају на употребу војске. Даље ее туже, како им је војпа власт одузела дрва и како их тера да копају шанчеве, како их без осуде глоби и кажњава и како је чак и њихову старепшии Штадлеру припретнла затвором. Они за то криве команданта ђенорала гра®а 0'Двијера, који се према њима дахијски понагаа и који допушта да ОФИцири и војници могу чинити све могуће изгреде и сва могућа насиља. 16 ) И ако је можда много штошта у овој жалби и претерано, за то се она ипак може сматрати као илустрација самовоље, која је тада још владала у Београду, и као доказ несређености стања за време провизорне војничке управе.

Према томе, Веоград у то доба пије био, нпти је могао бити уређеп као што треба. У њему јо било стање мање више хаотичпо. Привременост се огледала у свему на и у друштвеиом погледу. Друштвепог жлвота у ошпте није могло бити у месту, у коме још ништа но бејаше стално и у коме становнигатво јога јодпако бејаше бесправно. Оамо је војска оживљавала варога, само се она користила њоме. Војска јо тада јопг била све п сва и давала је Београду Физијоиомију — великог утврђеног логора. Промена у овом н у свему осталом тек је могла наступити после закључења Пожаревачког Мира. Ова је промена доиста и наступила у току 1718. год., а са њоме и деФинитивна организација Орбијо и Београда.

(НАОТАВИЋЕ СЕ)

*

п,

1уст и празан живот неосетно мили. Нит ме жеље блаже нит ме јади гуше, Твој ће лик лагано, тихо да ишчили Из мог срца хладног и заспале душе. За нова прегнућа прође младост рана, А спомени бледе за сновима палим. Смејем се на пустом згаришту обмана, Нит умем да волим, нит' умем да жалим.

*

За тебе сам знао као ведро дете Што је знало само за мајчино крило. Изгубићу с тобом свест о свему оном Што је још честито и поштено било. Не враћај ме више с пута искушења. Душа што ни себе не може да штује Откриће ти лажне илузије свега, Сурова истина тебе ће да трује. ВЈТАД. СТАНИМИРОБИЋ

„У б и ј м е!... — X. Товоте —

и

на је стајала на балкону украшеном цвећем и иепрестано је гледала у даљину. Али тамо, у најживљој улици, поред толиких трамваја, Фијакера, натоварених кола, она ипак није могла видети екипаж свога мужа, на коме је требало да дође из Фабрике на ручак. Она је, за последњу четврт часа, можда двадесет пута вадила свој мали часовник и сваки час прииосила 1в ) К. Г. А. 28. јула 1718. Дворска Камара заххевада је од својих чиновпика у Веограду, да јој иодвесу извештај о истинитости ове жадбе. Камерадии тановници Јован Јаков Терлихскрон и Август Хедбдинг одазвади су се захтеву своје иретностављеие вдасти 31. децембра 1718. и потврдиди су све наиоде немачких стаповника, додајући, да је у становништву незадовољство још веће од како се дознадо да је ђенерад 0'Двијер востављен за деФинитивног команданта Београда. Ово је била у остадом посдедица закључења Пожа-

руку слепим очима, гдо је осоћала као неки бол који је тигатао. Махинално је превлачила прстима по челу и по врелим очним капцима, као да је хтела да се хипнотише. — Не, то није ништа, троба се умирити и чекати. — Све њене мисли, сва њепа трзања, но могу да јој кажу шта да ради. Да јој је сад у руци морФијум! Тек је дапас појмила, како се може прибећи таквим средствима! Али то

ревачког Мира, јер је сада ваљадо лровизорне власти утврдити. Тужбама против 0'Двијера није бидо краја, али изгдеда да је овога официра узимао у заштиту Диорски Ратни Савет и да се усдед тога дојавила нрва већа размирица између Дворске Камаре и Дворског Ратног Савета. 0'Двијер је остао на своме месту чак и после наимеповања повога гувернера и председника српске администрације, принца Адександра Виртембершког. Тек по доласку овога стављен је 0'Двијер нод ислеђење, које, међутим, није имало никаквог резултата. Види о томе 8(;аа<;8агсћгу Нип^апса 1717.—1719.