Nova iskra

— 186 —

Московски уметници завршили своје гостовање, и о чему је овде реч. Читајући „На дну", човекно жоже да се лако помири с мишљу, да је могуће са затегнутим интересом кроз четири чина посматрати на позорнпци овај талог који иишта не ради, сем што пије најжешћи алкохол, пуши рђав духан, карта со и свађа. Бар ја сам тако мислио. Већ први призор показао је, да сам се варао, јер интересовање не само да је вазда будно, него се оно од сцене на сцену, од покрета иа покрот, од речи на роч потенцује готово до напрегнутости. Модернизам Горкога испољава се у томе, што он и тим безгранично јадним Фигурама, у средишту таком загупшол и одвратном, постиже онај расположај, опај бШшпип^, који нарочито каракторише модернпсте и што песничком делу даје нарочиту драж и уметничку леиоту. Ми осећамо, да и ти људи, излапели од пића, неумивени и неочешљани, јехтичави и сурови, тмурни и сулудасто восоли, осећају да имају душу, видимо да нлачу или се смеју; у мајсторском приказивању целине те разнолике групе за нас непознатих и несхватљивих људи, или боље рећи полуљуди, налазимо ми уметност Горкога. Он као да нас снажном руком прикива да гледамо у тај цонор друштвени, од којега смо дотле главу обртали, и кад нас дотле доведе, наша душа не може да остане хладна: ми стронимо, дрхћемо, саосећамо, јер имамо пред собом уметност, гледамо пред собом и опет људе, бедне и жалосне, који све хоће да разумеју и који су у души готово без изузетка — добри људи. Нама је симпатичан Сатин, који је био затворен, јер је убио драгана својо сестре, и који је ирви карташ у овој јазбини, као што нам је симиатичан и глумац који јо од пића заборавио оио што га је усрећавало — стихове из „Хамлета"; нама није одвратна Нашћа, коју је, из љубави, упропастио иокакав Француски студент; ми радо елушамо Барона кад прича, да су му некад јутром у постељу доносили млеко са скорупом, и не замерамо му, што се сваки час чеше од вашију и

гамади, с којима со још иикако не може у овом азилу да помири. Потреса нас јехтика и монотоно кашљање болосне Ане, зконо Елошћикова, која се у мукама дави у диму и задаху од шпиритуса, а кроз уши јој дере кикот, смех, свађа осталих, који су према њеној болести иотпуио равиодувши; такође нас дирне просто, јодноставно срце путиика Луко, који теши Ану, и иошто она умре он јој једини од њих пали свећу и чита молитву. Овај Лука је уопште најсимпатичнија лпчност, и у њему, савршеном виртуозношћу, ириказана је нримитивна, смирена душа религијознога руског сељака. У гомили ових одрпанаца и невољника, он јо најодређепији, он управо и ие спада у ово друштво, у којем га па крају и пема (у IV чииу); оп је стално расположен, има своју филозофију , која га ако и ие усрећава, а оно умирује. Чим дође у ово друштво, иоче певушити, док му Пенел не роче да ћути. Лука: А ти не волиш иесму? Пеиел: Кад се лепо пева, волим. Лука: Ја дакле не певам лепо? Поиел: По свој прилици. Лука: Гле! А ја сам увек мислио, да лопо певам Тако то увек бива: човок о себи мисли, да може ово ил' оио. А гле! другима се то не доиада. У Горкога је још мање драмске радње него у Чехова. Оамо што се овде више приповеда. Оав њихов говор, сва њихова ФилозоФија растргиута је као искидан лист. Све су то, сем Луке, разбацани комадићи живота, који се треиутно слију у хармонију. Картају се, — један од њих заиева неку од оних дојмљивих и тужних руских нар. мелодија, а остали му припевају. И у то неколико тонова излије се све човечанско из душе ових људи. Ви бисте им песму слушали вечито. Улази Барои и јавља да се глумац обесио. „Ех, покварп нам песму" шапће Оатин и екида шешир. Вавеса пада. (СВРШИЂЕ СК)

Диетићи ((1ЕС|У1Е У РРОЗИ. ПРИЧИЦЕ, ИМПРЕСИЈЕ) Пролећ е бриге што их неко гледа, љубе у тепању на своме звубескрајном илаветнилу умивеног неба љушка се чном > неразумљивом језику. велико супце и сипа иемилице своје зраке на уличну Прозори отворени, и ако горњи ред кућа пржи калдрму, коју је мало час оросила крупна, али кратка сунце. Други пак ред ужива у сенци лиснатих кестепролетња киша. Кроз млак ваздух јуре се две ласте, нова, под којим се осећа пријатна влага и свежина. Ту, извију се далеко више наших глава, и тамо се, без у сенци, прикован за један зид, стоји згурени поштански

У