Nova iskra

— 203 —

Св. Перуци Отудија

кониту жену, Чеиеларку — Помакињу. Али младе робиње дражшпе га лопотом својом и он ее регаи да их потурчи и да их узме за жене. За ту евечаност позово све Чепеларце, и мухамеданце и хришћане. Мухамеданци се иојавише сами а хришћани са женама. Да би угостио све присутне, Кара-Ибрахим закоље иеколико волова и дссетак оваца. При заглушним звуцима тупана, зурла, кавала и песама започела јс церемонија потурчивања. Неколико старијих ж,ена мухамеданкиња узеле су да нред свима присутнима подрожу зулуве на коси Маријиној. Ова је илакала и говорила: „Не сеците ми косу, соците ми главу". Старије су Помакиње тешиле робињу и уверавале је да је Мухамедова вера боља од хришћанске, а у исто време вршише и обред иотурчивања. После подсецања косе, робињи метнуше на главу женски помашки ®ес са тепелуком. Робиња још јаче стаде запевати и плакати, смаче ®ес са главе, извуче се из руку Помакиња, сиђе хитро у двориште, баци Фес у корито код чесме и згази га у води и калу. Помакињо нођу за њом, зграбо је за крста, повуку је уза степеницо и одведу у велику собу. У то вроме Кара-Ибрахим ходао је са погнутом главом по тој собп и убрзано пунггао димове из чибука. Кпд видо да старијо Помакињо вуку робињу, он роче: „Почекајто, но црпсиљавајте јо. Жао јој јо, али ћо со привићи. Полако, полако... Вера се лако не мења!" После потурчивања етарије девојке дошао је род и на млађу — лепу Смиљану. Изведогае и њу у волику одају ц старијо Помакиње узегае маказо да и њену дивпу косу рожу. Но у том тренутку изиђе нз једне одаје нрва жена Кара-Ибрахимова Помакиња и рече му: „Хоћу да то молим, аго! Послугаај ме, мили аго!" — „Шта молиш, ханумо, казуј!" одговори Кара-Ибрахим. — „Аго, хоћу да те молим да не турчиш Смиљану! Нека пам остане Смиљана каурско девојче!" Кара-Ибрахим саже

главу, дубоко се замисли и иосле неколико тренутака речо: „Хајдо, нека је на твоју, ханумо! Теби поклањам Смиљаиу!" Тако поста Марија ханума Кара-Ибрахимова, а Смиљана остаде код ње као хришћанка и као рањоница. Но то не трајагае дуго. На Ченеларо удари куга. Измођу других жртава од тог грозног бича помреше и жопо Кара-Ибрахимове. Смиљана се сиасе да би постала ппслсдња и једина ханума Кара-Ибрахимова!" Г. Дочов, класни учитељ, рођен у Чополару, који и пигао у „Родопски напр'ћд 'Бкт>" о овим догађајима, вели: „Соћам се агипице, Кара-Ибрахимове последње жене а некадање робиње Смиљане. Ја бејах од 8—10 година а она стара погрбљепа бабица. Често долажаше у нашу кућу и ја се чуђах њезину говору. Кад запитах мајку, загато агиница но говори као ми већ друкчије? мајка одговарагае : „Она је Српкиња — робиња, сине, зато тако говори." Сећам се јога и како ме баба-агиница миловагае по глави и говорагае мојој мајци за некаква њозина брата Ивана 1 ) с којим се илачући растала код једне реке кад су јо заробили." „Робиња Смиљана и њена другарица живеле су ропским животом у агииу конаку. Кроз волике прозоре често су поглодале, очима пуним суза, на хригаћанску цркву, на весели народ и још дал,е тамо па северо-запад... на Србију." Сали-Чауш син Смиљанин прича и ове појединости: Њогова мати Смиљана је родом из Аџибеговца а Марија јо из Ајдаревих Кошева. Мати Смиљанина звала се Марија, а браћа јој беху Милога и Милонко. Смиљании отац звао се Путник, зато гато се на путу родио. Смиљана је, љуљајући своје унучиће, певала том приликом и често спомињала брата Ивана. Српкиња Марија, жена Кара-Ибрахимова, добила јо турско име Фатме. Њени су синови и кћери помрли, али унуци и данас живе. Смиљана је добила турско име Емина, а синови њени јосу: СаФа-Муста®а, који је умро, Сали-Чауга и ИсуФЧауга. Кћери су Смиљанине Атиђе и Хава. Сали-Чауга прича да му је мајка умела добро да лечи, а то је све научила од мужа Кара-Ибрахима. Сали-Чауш је служио дванаост година војску и пропутовао је за то време много, врло много. Вио је у Кримској Војни са још једним Помаком, Чепеларцем, који је служио у турској војној музици. Видех и њега овом приликом и причаше ми много о тадашњој турској војној музици. Родитољи СалиЧаугаеви добили су само јодно писмо од сина за дванаост година. Кад се вратио из војске, оца није застао, јер му бошо умро, а мати Смиљана није га нознала. Кад јој се сип казао, пала је у носвест. Кара-Ибрахим јо био велика сила у то време. Вио јс неко времо као начелник поколиких округа иа северу Вугарске, а највише је био госиодар свих Родоиа. На свомо хату, кога му је Султап поклонио, нрелазио јо попроходан крај од Чепелара до Пловдива. Но он је оставио жалосне успомено у Чеполару и околипи. Чак се прича, да је он и оца Смиљанииа убио. То је било овако: Отац Смиљанин Путник дуго је тражио своју кћер, а кад је дознао да је у Чепелару, он се усуди и дођо. Ту будо дочекан од кћери и зета. Кад је други пут дошао, он се договори са ћерком да бегају. КараИбрахим дозна за ову њихову намеру и тасту своме да људе да га проведу и испрате. Истим људима бегае на') Сали-Чауш мисди да је опај Ивап одведен у Цариград.