Nova iskra

__ 213 —

Ј. Врбанија Последња утеха

Камералио Веће зато су ипак већања и закључци овога одбора били од пресудног значај-х за полнтичку и администратиену управу Србије. Чости сукоби између војничких и камералних власти и њихових органа у Орбији, па чак и учестане несугласице и размирице између Дворског Ратног Савета и Дворског Камералног Већа у Бечу, из којих се доцније изродише чак и озбиљни и за земљу и њезину унраву судбоносни копфликти , стављали су „неоаквитичну субделегацију" у више прилика у по.ложај да буде суђај у овим размирицама и да их својом оценом реши било у интересу једне било у интересу, друге заинтересоване стране. Нема сумње да је замисао о устапови једног надлештва, искључно за послове неоаквистичне, била здрава, али је њезино извршење било непотпуно, па зато штетно. Да је у субделегацији, у, којој је било и вредних и снособпих чланова, уступл,ено право надзорне власти или управног надлештва, или да је барем била оно што су много доцније под царицом Маријом Терезијом и под царем Леополдом II биле такозвана Дворска Илирска Депутација или Илирска Дворска Канцеларија за српске послове, она би показала далеко већи успех, него што је имала у истини. Ворба, која се ненрестано водила између једпог и другог Дворског Већа, а која је, нарочито последњих година царске владавине, тако штетно утицала на јавне послове у Србији, не само што би се избегла, него би се створила могућност да се образује јака и ауторитативна уирава, у чијој би руци била концентрована сва власт. Али, на жалоет, начела којих су се власници у оно доба придржавали нису никада ишла у прилог режиму, у комо би се огледало јединство и ауторитот. На против, ваздан се гледало, да се, ма и на штету владаочеву и на гатету државе, створи земљигате за гато већу ноДелу власти, како би једна другу контролисале и како се не би једна на рачун друге или на рачун царске власти осилила. Овај принции, колико иначе изгледа да је практичан, био је у овом случају скроз погрегаан. Место да се вргаила узајамна контрола и да је ностигнута утак-

мица у што савеснијо.ч вршоњу послова, зацарила се међусобна борба изазвана суревњивошћу појединих надлештава која су имала утицај на управу и на ток административних иослова. У место да је ауторитет државпе власти јачао, он је у овом непрекидном међусобном трвењу свс вишо опадао, а са њиме је опадала и дисциплина. Тако је то било у врховној уирави у Вечу, на је тако било н са провинцијалнпн унравама у Београду и у Темишвару. Када је ваљало иривтупитн установљоњу дсфинитивпе управо у Србијл, тада јо онгата Днорска Комора (АИ^етеЈпе НоИшшпег) ноднела била Цару нродлог, по коме бн се Управа над свим новозадобивеним земљама имала концентрисати у једном управном надлеиггву. Камара је у том циљу предлагала цару установљење једпог опгатог намеснигатва или ђенералног гуворнмана за све новозадобнвене крајеве са седиштом у Београду. Али цар, као обнчно, није со могао сагласити са овим принципом, који со противи Бочкој традицији, него је у августу 1719. решио да и Србија добије нарочиту управу, и то онакву каква је била Темишварска. Ова нова Управа, која се звала Сриска Админинистрација или Београдска Администрација, ступила је у жнвот тек носле царске одлуке од 7. сент. 1720., којом се Фелдмаршалу принцу Александру Виртембергаком, као новонаименованом продседиику Срнске Администрације, издају потребне инструкције: на који се начин нова управа има уетановити и којих се принципа Фелдмаршал има придржавати при своме послу. в ) У исто доба, кад је наименован за председника Администрације иринц Александар Виртембершки, иаименовалн су и чланови комисије, и то од стране војске дотадашњи командант Београда, Фелдмаршал - лајтнант граф (УДвијер и главии војни комесар Акерман, а од стране камералне власти први саветник Администрације, граф 1'озенберг, и други саветник Боршекс.') Овај саетав администрације није остао до краја аустријске владавине, него је нсколико пута измењиван. И сам председник, принц Александар, о комо ће још бити помена на другом месту, није остао на своме положају до краја, него само до 1788. када јо морао после смрти свога брата од стрица, херцега Еберхарда Лудвига, с ) Ова се инструкција, која се у остадом додудара са оном раније издатом Темишварској Администрацији, налази у Н. К. К. А. Ее^. 1720. 8ер(;. 128/2, а штампана је у целини код Еап§ег-а, 8ег1иеп ип(ег (1ег Каувег1. Ко^егип^ 1717.-1739. и т. д. Стр. 185. 7 ) Принц Александар Виртембершки. који ее нарочито код Барадииа н Београда одликовао као војсковођ н као храбар војник, тражио је одмах иосле Београдске битке, да му се подари положај гувернера Србије. У исто доба иреноручивао га је више нута сам иринц Јевђеније цару за исто место, а наротито у својој релацнји Београдске битке, 25. августа 1717. Али као да цар није хтео решити ово персонално иитање нре закључења мира. Дринц Јевђеније много је уважавао овога човека, те га је цару нарочито иреиоручивао за то што је бедног материјалног стања »ЛУеП Шгп с1а(1игсћ ш зетет т1(,(;е11о8еп 2и84ап(1е §ећо1Геп ^игсЈе." Иринц Александар ностављеп јо за нредседннка Српске Адмштистрације већ августа 1719., за тим су му 7. ееит. 1720. издате инструкцнје, а у Београд је стигао 13. октобра 1720. Н. К. Е. авг. 1717. бр. 362. Ехр; августа 1719. Р. К. Со1 804. и октобра 1720. Р. Е. 1о1. 1702.