Nova iskra

- 252 —

Зар вам ипјо, никако дошло па иамот тако н«што, чимо би објаснили себи то што вам иијо јасно? Зар треба тако одмах осудити мено, чији погледи, кажоте ви, отуие, кад жртву виде спутану? Смејем се. — Та жене су тек ираво робље ономе код кога остану и>ипе мисли. Да ће човеку, који носи ланце, бити лакше кад у њима види и онога, због кога их саи има, неоспорно ,је истина. — Свотито со, дакло. Ст. С. Н.

Давно је то било То је било, сећаш ли се ? ире милијун можда лета, Кал још нигде није било ових л>уди, опог света. Војислав. Давно, врло давно, ми смо се срели у сенци старих дрвета на обали кристалне роке, која смело и ипак нечујно просоцашо себи пут кроз густе снлетовс усамљене долине. — Откуда се ми нађосмо ту, где ни сунце, сјајно и светло, не могаше проћи, но се задовољавагае да зрако његове, золене као грање кроз које се пробиваху, с муком продиру и сумњивом светлошћу обасјавају скривени кут? Давно, врло давно то јо било и ја се вигае но сећам гата ме је вукло у дубино оних мрачних гаума. Да ли је то била срећа или туга, којој хтодох да иотражим гроб

у том золоном, нопристуином свету? Да лн јо то бпла жеља или слутња која мо јо гопила нанрод? Давно је то било. Тамо гдо смо се ми нашли живела јо песма. Каква јо то била посма, ко је њу певао, ми нисмо знали. Песма је лебдела у зраку, песма је троптала по лигаћу, посма се губила у трави, песма јо текла с реком. И та песма нас јо мамила. — Идући за њом, ми смо се приближили; тражећи је, ми смо со удружилп. А она јо летела око нас, обавијала нас, певала јо дугаама нагаим, гаапутала срцима нагаим, па јо опда бежала од нас и из даљине нас дозпвала, а за тим нам опет дотрчавала. — С песмом смо нроживоли један тренут или вечност — ко би знао? Давно је то било. Никада се од тада ми нисмо срели; гата више: никада со ни од сад нећемо срости! — И пгто би ? У овом свету, који со смоје и када плачо, који не каже и кад говорп, који нроклиње и када пова, не живи она нагаа позната песма гато има само дугау и срце, песма без жеља, песма среће. Њу су прогнали одавдо и она несебично испуњава онај усамљеин, скривопи кут. Али гдо је он ?! Да није и то сан био? Ко зна! Давно је то било. Ст. С. н.

"}* Стеван Сремац- — Лик омиљеног и великог српског приповодача ј Стевана Сремца и.шосимо пред сво.је читаоце којима јо као писац врло добро нознат. Стеван Сремац со родио 11. новембра 1855. год. у Сенти крај Тисе у Бачкој. Отац његов, Лврам Сремац, био је кројач. Стева јо основну гаколу свргаио у својем родном мосту 1868., а по свргаетку основпо гаколе догаао је у Веоград н ту јо 1875. год. свргаио гимназију, исто године се уписао у Велику Школу и годино 1878. свргаио јо историјско-ФИлологакн Факултет; годипе 1М79. поставл>ен јс за продавача Нигаке гимназијо где је остао до 1898. годипс. Године 1898. премегатен је за проФесора у Другу Београдску Гимиазију и у Београду је остао све до своје смрти. Као ђак Велике Школе суделовао је Сремац као добровољац за ослобођење и независност. Јога од првога разреда гимназијо о њему јо водио бригу његов ујак иок. Јован ЂорђевиК, књижевник. Пород очипскс поге, Сремац је код пок. Ђорђовића имао на расположењу богату и добро сређепу библиотеку, у којој је могао да напаја своју за знањом вечито жедну дугау. Ниш .јо па њога учинио велики утисак. Та варога, но својим обичајима и типовима из мипулих времена и

по патријахалноме животу, којим је Ниш одвојио од свих осталих варогаи у Србији, имали су за Сремца нарочите дражп. И само том њогову бављењу у Нигау и веднкој Сромчовој љубави нрема свему ономо нгго јо прнродно, патрнјархално и игго није извегатачено и гато ио носи културну политуру, имамо да захвалимо, гато пам је Сремац дао Ивкову Славу. То је било прво Сремчево дело и тим својим долом, тако рсћн нреко поћ, ностао јо Сремац један од пајугледнијих писаца нагаих, и њим је упоредо стао са Јанком и Матавуљем. После „Ивкове Славе" су се ређала дела, једно добро као и друго: Лимунација у селу; Поа Ћира и иои Саира; Божићна аеченица; Вукадин; Макам Мбиш-ага; Кир Герас; Зона Замфирова; Дим у дим; Чича Јордан; Чесна старина; Пазар за старо; За 'но наше негда што бејаше... Пород тогг јо Сремац нагау историју обрађивао у облику приповетке и на тај начин јо знатније догађајо у нагаој историји нзиосио у једном пристуначнијом руху, у јодном популарнијом облику — у причи. На томе нољу нам је Сремац дао ове ствари: Владимир краљ дукљански, Војислав Травуњанин, Растко, Часлав, Стеван иоследњи краљ босански, Крвави бадњи дан, Незнани ОбилиКи.