Nova iskra

— 254 —

та реч изговарала у Воограду и мађар, тс је таксЈ мнтрополит и занисао, ако је баш тако записао (?). Ту грчку реч унотребљава наш народ и данас, нарочито по манастирима. Ва време мојега детинства народ око Делиграда називао је кувара у манастиру Светога Роиана мађером, а кухињу манастирску звао је ма/јерница. Ове сс речн чују и данас у Старој Србији и Маћедонији. Истина у Вукову их речнику нема, али има мађуаац (кувар), мЦуиница (манастирска кухина) како се говоре у Дрној Гори (речник од 1852. год., стр. 341). И велика ложица (но дијалекатским изговорима: лажица, лајица, ложица, л'жица — ЛЂжица, олџица, ожица, ужица и жлица, 1 ) а у Београду још се упорно говори по турском кашика, па тако још и по школским уџбеницима и по школама! 3 ) којом кувари (мађери) варе и мешају јело зове се мађарка у једном крају Витољскога Вилајета, која се опет око Мораве каже варјача а на другим местима варљача и варпача. Кад мије ова толико србаста и народна реч дошла под норо, а која је, међу тим, свакоме по три пута дневно у рукама, иа је ипак срнске школе отуђују и ровносно уносе у народ туђу кашику, хоћу да поменем и ово. Чуо сам пре неки дан од војника један колико жалостан, толико и смешан случај: дошао регрут (новајлија) у касарну из источне Србије, па га почео учити иодоФицир називима поједиинх војних ствари. Дошао ред случајно да га запита: како се зове нока ствар што личи ложици. Војник одговори: ложица, наредниче. Није ложица него кашика (пљус — шамар!). Сиромах војник нашао со у чуду, не толико од шамара, колико му је дошло тешко, мислећи у себи, да ли је могућно да га јо мајка ногрешно иаучила. И таквим погрешним поступком учитеља силом је иаторан млад Србин да нанусти своју реч ложица, а да прими страну, турску, кашика; и кад се врати кући он већ обичнијо говори кашика место ложица, а другови његови у селу мисле да је то нешто паметпнје, па и сами почну калничати, јер јо њихов сољак тако чуо и научио у граду, у војсци! Ваљало би наставници (оФицнри) да обраћају пажњу и да подофицирима објашњавају у сличиим случајима, те да се праве народне и лепе нарочито органске речи не замењују туђима, кад и онако има пуно страних назива миогобројних војнцх ствари и нотреба, бар српска ложица нека остане на миру. И учитељи народних школа ваљало би да обраћају нажњу, и да не натурају силом кашику место коренито српске речи ложице. Такав сам ирнмер чуо у Врањској околини. Знао сам из раније да народ у томе крају говори ложица, а у својем дијалекатском изговору лжица (лбжица); сада опот слушам оне што пролазе кроз школу где говоро кашика! То јо, као што се види, једна збрка кад се не нази шта се и како говори и пигае бар у школским уџбеницима. Изгледа да ће доћи време када ће нолу2 ) У Вукову речпику нема ужица, која се говори у Кнежевини Црној Гори у Иаеојевићској Нахији и у Вераиској Кази. Тако нема л'жица која се говори око горњега тока Мораве, на цело.ј Пчињи, иа у Призрену; а нема ни лајица ни олџица, које се говоре у Битољском Вилајету. 3 Ј И ато је Јов. Бошковић висао о томе још ире 50 година У »Седмици« за 1856 год. (»0 сриском језику* од Јована Бошковића, стр. '21, Београд 1887),

нарошки, иолусељачки нодмладак говорити: Нећу да кусам млеко ложицом него кашиком! Онако као што се сад чује у Босни и Херцеговини, а и пише у неко.ј свесци „Гласника Земаљскога Музеја/ при опису некаквом, где се вели: „Ђуприја на Мосту!" Дакле то би значило Иуирија на Куирији, или чисто српским речима мост на мосту. Такве чудио грађевине не знам да ли има игде у свету. А ево ниа је : Вио мост (ропз) на реци. Ту се но том насело људи крај моста и реко, па то своје село прозвали Мост, као што се нрема томо зове и варош Мостар, ади ношто су дошли Турци и њихова култура, те сво мостово називали својом речју Куирија, а Срби у тим крајевима, нарочито они што убрзо примише турску веру у западним крајевима, слушали ту реч од Турака и уобичајили је, те се после разнела и по севорним крајевима међу Србима хришћанима, и сада говоре шарено и смепшо: ћуирија на Мосту! А на жалост Српчићи и данашњи дан у Краљевиии Србији уче од својих учитоља по школама кашику и Иуирију! У крајевима северо-западним, где се одомаћила турска роч Луирија, још со памти стара српска реч мост у називима места. На Заиадној Морави, испод Манастира Благовештења а више Чачка, зове се насред Мораво један велики камен Мосна Стена. М. г Ја. Милићевић вели: „В;1љда је ту некад био мост преко Мораве". („Кнежевина Србија," стр. 318). Од Топлице уз Мораву и по целој Јужпо.ј Старој Србн.ји и Маћедонији сачувала се реч мост, те је и данашњи даи у народноме говору у обичају, као што ју је забележио и Вук у својем речнику. У Битољу сам слушао често ову пословицу: Право до века, Криво до река, Од мос, Под мос! Ова управо клетва значи: који чини добро и право, бнће му добро за живота; а који чини зло и криво, наћи ће убрзо зло, и то до прве реко, а чим стуни на мост, строноштаће се и удавити. М. В. Веселиновић

* Изишло је из штампо на ново прегледаио и прерађено једанаесто издање књижице Косово српске народпе песме о боју на Косову; епски расиоред Стојана Новаковића и других. — У тој су књижици еиски распоређене најлепше срнске народне несле о боју на Косову. Оне су наменггоне у овај ред: I. Кнез Лазар зида задужбину. II. Турци па Косову. III. Султан Мурат цару Лазару. IV. Царица Милица и брат од заклетве. А г . Цар Лазар се приволева нобеском царству. VI. Милош, Милан и Иван и Косовка девојка. VII. Милош Обилић, турска војска и чадор султана Мурата. VIII. Милош Обилић обеђен издајом. ГХ.Косовски бој. X. Васојовпћ Стево. XI. Гласи о боју иа Косову. XII. Косовка девојка. XIII. Смрт Мајке Југовића. XIV. Посвоћоње