Nova iskra

— 269

Ми са овим завршујемо свој есеј о Тибулу. ЈПто сада бар, није циљ. Ипак и оволико је довољво па да нисмо узели у претресање песме из све четири књиге се добро упозна овај елегик латински, о коме је толико Тибулове има више разлога. Оем тога што остале песме у страним литературама писано и који је толико преизостају иза ових, којима смо се ми позабавили, — оне вођен,а о комо је код нас до сада писао једино г. Д-р највећим својим делом и не припадају Тибулу, бар му Никола Вулић у „Колу" Дан. А. Живаљевића. их већина спори и приписује другоме. Даље, кад бисмо Београд, августа .906. то урадили, изашли бисмо можда из области једног есеја ' Наииоао и ушли у стручну расправу о Тибулу; а нама то, за Гргур Ил. Берић

К,

На гробљу

1рст до крста — засад густи, Трошне хумке — станци пусти Мртво робље Г робље...

»Земљино су земљи дали! Неко рече. Да л' у шали ?

1!» [ ?

Та земљино вечно траје, Не престаје! »Али душа? Где је? Шта је?* ...Трусом хукну пусто гробље, Страхом јекну живо робље.

С. Јов.

Мајстор-Церина механа

ек је почело да свиће. Стеван Цера огрнуо ћурак, мет уо кључеве за појас, мало се погрбио и хита кривудавим прљавим улицама на Баждарану да што ире отвори своју стару крчму, до душе не чађаву и пакривљену, и ако је на самоме крају града, но некако уљокпуту и спљоштену, као да је некада дужна била издржати некакав велики притисак тежи и од самога „тешкога пића". Други крчмари пе ране овако. Не ране не због лености, него зато што у ово доба немају гостију. Они отварају своје крчме у обично време, имају обичне посетиоце, механе у бољим и виднијим улицама, па имају чак столове и столице, као и сви крчиари. Цера је пак стари механџија, па је и крчма према њему. На крају је Призрена, у страховито прљавој улици, па нема ни столова ни столица но само поширо клупе у наоколо, на којима посетиоци, све по два и два, прекрсте ноге један према другоме, те усрдноузпомирујулитру илиполокаиицу. И ови су дујети његови друкчији. Ни налик на остале механџијске муштерије. Раном зором свакога боговотног дана пред механом су, каогод и јутросшто су похитали.

Беху се шћућурили пред механом, мрачни и зловољни с видним изразом иа лицу да се прилично једе на крчмара што тако лагано греде. А Цера хита, хита; само кад им нриђе близу, успори кораке доста попосито, баш да им докаже како и он можс имати своје вољо и — ни мало страха. Горд је то старац и пркосан. Не рече им ни добро јутро, но их само загледа, зар да види јесу ли сви на броју. Та и болећ је он по мало. Искуство га је научило: чим кога нема, тај је свет променио, иначе другог узрока одсуства не може бити. А овакве га ствари увек по срцу ошину. Сви беху и оп отвори механу. Ту је Ибиш-ага Куртеш, који редовно осим рамазанских дана, ево већ пуно двадесет година посећује ову крчму, непрестано се свађа и мири са Цером, иотеже нож да га закољо, па после поручу.је још јодну оку као казну што је увредио старога и најбољега крчмара. Ту је Мула ЏаФор који је одавно бацио турбан с главе, па се дохватио банчоња, те овде уз то пигае сељацима тужбе и амајлије и једнако уверава како је до страшнога суда остало још само тридесет година. Иза њега је зверска Фигура Опдика Кукљуша, ко.ји иикад ништа нс говорп.