Nova iskra

308

Али су ово други тонови, други темиоргшенат, други нерви. Ону велику идеју надијонализма, која ее као црвена нит нровлачи кроз грандијозно дело Вагнорово, уносе ови модерни романтичари у интимну Форму камерне музике и у гааренило оркестралних боја. Нарочита одлика Чајковскога, као инструменталисте, у томе је, да неком мађијском моћи уме да колорише оркестарски. Пуно нових комбинација, нових сугласа, исирекрштане ритмике, што се све чини као мноштво бујних планинских извора на Своме утоку, слаже Чајковски у онај велики ииструменат, што се зове оркестар. Сећам се баналних талијанских мотива, од којих је он сложио оно звучно и сликовито „Талијанско капричио". Па клавирске његове сложенице. Колика штета, што их наше пијанскиње не познају. Чајковски је нредставник оне идеје, која прожима све велике духове прогалога века: не олакнгати живот човеков, него га подићи, довести га пред вигае циљеве. Отуда у „МанФреду" Чајковскога назирем нешто Ничоовско. Еао да раскида њиме све везе што га спајају с данашњим човеком, јер му је мален, низак, земљан. Фан®аре у „МанФреду" или последњи акорди у увертири „1812" као да траже Бога и вера им се слије у себе. Све то показује, да је Петар Чајковски од оних великих уметника, гато не стварају само 1'аг1 роиг Гаг1, не сликају само да прикажу комбинацију боја, не вајају, да каменом представе лепоту облика, него се стављају у службу веће, духовније мисли. Рихард Вагнор је и музику повео тим правцем. Чајковски је уз њега. 11. Ни са Сметаном ни са Чајковским нема нигата заједничкога Верди. Тако со чини. Он тек на довргаетку свога уметничкога деловања ступа на стазе на које су прва двојица, и ако млађи од њега, већ пређе били ступили. Ако јо икоји уметник показао интересантну еволуцију свога унутарњег живота, то је заиста био Верди, који се кроз сав свој дуги век развијао и вазда, да се послужим старом Фразом, корачао с духом времена. По-

чињући своју каријеру с иримањом траднција, против којих ће се свом жестином оборити нова, слободна уметност, завргаује своје дело у јасном и одређоном знаку исте те ново и слободне уметности. Стара талијанска онера, која у Доницотију и Росипију има своје релативно највредније представнике, утицала је на развој уметности рђаво; она је имала основ свој у потпуно криво схваћоном назору на умотпост, и њена удаљеност и раздвојитост од стваралачког духа народног богао уједно и погодба за њену номиновну пропаст. А такој уметности почиње Верди првим својим радовима да служи. Да нијо био снажан дух, позван да изврши воћо дело, као што занста бегае, по радовима те врсте био би он дапас заборављен или би нам остао, попут Мајербера, да се на његову долу учимо, каква но ваља да је уметност, модерна умотност. У Вердију међутим бегае снажан и смисао за уметност и јако чуствовањо за народни живот. Нарочито ово чуствовањо долази до израза већ у његовим млађим радовима; он се не само радо и с неким нарочитим задовољством прихвата оних либрета, у којима је симболички приказан или бар погођен, у оно доба толико силан, покрет за ослобођењо и ујодињењо Италијо, иого он у те токстово, иначо обичне иатријотско тираде, улива све богатство своје стваралачке снаге: од ббичних мањо вигае гааблонских хорова чини народне химне, а својом бујном и изразитом мелодиком управо Фанатизује народ за идејо којо су у тај мах нро свога политички актуелне. У тој Вердијевој уметности, наћи ћемо већ зачетке онога правца, којим полази нова култура. Верди међутим ту уметност нијо развио донде, докле она ваља до доспе; он чак свесно није тим путем ни полазио. Што је код њога социјално у уметности, гато је у непосредној вези са другатвом, коме је намењено, и по Форми и по суштини, то је Верди створио инстинктивно, увек под утицајем догађаја и прилика, које су се његова еластичног духа лако дојимале. Отуда у њога толиких унакрсница у уметничким правцима, у изношењу и објављивању његово нојетске подобности. (Наставиће се)

Моје пролеће

,ролетње вече расуло дражи, Трептање звезда милину буди ; Све што ме кружи — душумиснажи, Диван је живот, дивни су л>уди. И гледам слику драгана сретних: Небо са земљом љуби се, слива; А шарен покров ливада цветних Азурна, злагна одора скрива. Цветна даљина жудњу ми буди, Чаробна незнан рају ме води; Уздањем дишу младачке груди, Рад мене ова сгаза се згоди.

Ваздух трепери крилима наде, Са маштом својом у јаву стижем : Верујем силно крај моћи младе Да сад и мртве могу да дижем. Или је јава ил' будан снујем? У сјају ведре пролетње ноћи, Неба и земље ја гласе чујем: „Младићу, све је у твојој моћи!* Крила трепере и веру буде, Та крила силна, јака и — моја. ...Дл' јаох мени, судбине худе, Тиче ми гукну: «Не, нисам гвоја

Нестаде крила, одлете тиче, Шуштањем само поздрав ми шаље; Кикотом даљним младост ми кличе Летећ' све дал^е, све даље, даље...

Емилија