Nova iskra

— 309 —

<®л

40; /Тиетићи ©((1есме У прози. прцчице, импреси^е)

@т

" > в!

п,

Душини ђердани. ХТЛ

1ри маломо смртник жели више, А под вељии јодва душои дигао. С. Милутиновић-Сарајлија. Х1 ј 11 Иосрод ноља и равнина Страшива со птица крије, А у висоцијех посрод стина Сиви соко гниездо вије Џоно Палмо гић. Х1ДП Кугаа сваки, гато је Невоља и туга; Ћути сваки своје: Госиодин и слуга. Туга, ко,'а цвили Под припростом вуном, Има п у свили Стањо и иод круном. Антун Канижлић. ХТ ј1 У Што на земљи човек стече, Рад греха му сво утечо. Вид Дошен. ХИУ Немојте трогаит' руже убаве Китећи њима мој вечпт дом. Роцито само: „Доста јо славо: Веран јо био иароду свом". Ђ. Јакшиђ. ХТјУ1 Мони мало троба: Парче сува лоба, Чагаа чисто воде, Љубави, слободе. Мита Поповић. ХТЛТ Кад би сваки човек само себе глед'о, Сав би народ брзо у ропство се ирод'о. Љ. П. Ненадовић. ХСУШ Благо нагаој омладини, Ако схвата гато нам вриједи; Благо милој отаџбини, Младеж ли јој срећи гледи. Иван Трнски.

Сопл пок. Стенана Сремца у Веограду

Х1ЛХ Не разумије ијесма заиовиједи, Слободна је — своме гласу слиједи. Петар Прерадовић. хтх Ва младости зелеие Поисправљај мане. Срцо иревећ милосно Не извида ране. Стјепан Бузолић. Џ&г С р е ћ а. Апопјшиз Јодног лепог, сунчаног летњег дана, седе богкња Сроћо, та страсна, нестагана жона, на зелену хумку неког убавог предела, да отпочине. Безбрижно гледагае узбуђени, устумарали свет који за њом већ толико жуди... Нежни ветрић со уииљавајући врзао око њене свилене косе и таласао сиеђе увојко њене, док је она сетно глодала својим слатким, варљивим очима у магловиту даљину... Али гле! одаидо из далека, гдо пребивају Исток. и Запад, где уснице Неба плава дарују пољубац остаролој Зомљи, указују се две црне прилике из магле... Све ближе и све јасније видо се две човечје појаве, како иду управо к њој. А ћудљива Срећа ночо да се смеши, као да јој нека нова превара паде на ум. Одједном нокри лице