Nova iskra

— 349 —

Ј. Вавпотић

Због тога је Ибзен веома много патио и љутио се, али су те патње биле веома плодотворно за књижевност, јер су добијале неносредног израза у његовим творевинама. Одсјаји њихова литерарног супарништва били су „Претенденти", где је било покренуто нитање о изабраности и о вери у себе. У лицу неразмишљеног, нспосредно-творачког Хакона представљен је Бјернсон; дубоии истраживач Скуле, којега стално муче сумње о своме позиву, слика је самога Ибзена. Окуле је представник високих захтова и дубоке сумње а Хакон лаког самоуверења. — Ибзен је ирошао пут дубоких сумња, нрекалио се у самоодређивању. Трагове и доказе свему томе налази Брандес у Ибзеновој лирској појезији. Тиме и објашњава жестину Ибзенову према срећном супарнику,

којему су п стварањс и слава долазили необично лако, — али за то само што није стварао из дубине. Ибзоп је иисао и карикатуре о Бјернсону. Изгледа да је Фразер Стинсгард, у „Савезу младости", спиман са Бјернсона, и реч Стиисгардова, који изјављује своју захвалност за општу пажњу и који је готов „да моли опроштаја, само за то што му је Бог дао више него свима осталим" — алузија је на Бјернсона из млађих година. То је и сам Бјернсон тако разумео и одговорио несмом, у којој се жали на издају у свом логору. Односи измсђу Бјернсона и Ибзена црођоше носле тога у отворено непријатељство: Ибзен је мрзио Бјорнсона због његова „иангерманизма", ма да је после тога и сам уживао немачке симпатије. У позадини ових иолитичких несугласица биле су нротивности њихових темперамената: у колико је дружевнији и радоснији бивао срећни Бјорнсон, у толико се више туђио и бојао света, ћутао и повлачио се Ибзен. Бјернсон је увек био родољуб, човок партизан, који је увок говорио „ми", — а Ибзен увек само свој, који јо себе истицао нрема свему, који је своју личност увок издвајао од свађаличке гомиле. Ова исихологија врло добро објашњава његове односе према животу. Он је индивиуалист из самоодбране, а то није објавио само једном после „Претендената". Брандес види Ибзена и у доктору Штокману („Народни непријатељ"), који је дошао после поуснеха „Авети". Своју психологију, борбу са околином, Ибзен је објавио у читавом низу драма, у горком изобличавању Грегора Берле („Дивља патка"), у „Габријелу Боркману", где јунак очекује у својој усамљености, да му дођу, да га позову, да се поклоне пред њим, — а још понајвише у књижевном опилогу свом, у драм „Када се ми мртви пробудимо". Ту је опет дотакао питање о жнвоту и о уметности, чијем олтару троба да живот служи. На крају је опет питање: где је истина? Да ли у пуноћи живота или у пуноћи одрицања?... Осим драма чисто субјективних, и друге, које износе сувремену психологију, основане су на истинитим нодацима. — За пример доста је навости Брандесово причање о историји Норе. Наслућивање Норе опажа се воћ у „Савезу младости", у Зелми, која жали што с њом поступају као са лутком, чувајући јо од брига у животу. После овога Ибзон је био у дописивању са једном дамом, која се жалила на тешке бриго, не казујући им узрока. Ибзен, по својој навици, поче истраживати који су и у чому. Најзад се домпслио