Nova iskra

— 353 -

са снажннм темнерамеитом расе, који ће да даде делима њпховим ивразиту народну боју. Тако најновији период талијанске музичке уметности стоји онде где и остала уметност коју води Рихард Вагнер; и потоњи тоновн, који се из душа иравих уметника разливају нод јасним и зрачним талијанским нобом, сливају се у њихов модерни нацијоналнзам. 16. И у Француској, где је норед њихових рођених „пастирских игара" стара талијанска онера играла не само значајну, него скоро пресудну улогу, нриродно је да принципи модерне уметности за времена хватају корена. Тамо, где су поникле многе од највиших идеја што их је испољио дух човекоп, тамо јо морала да освоји и велика идеја о огромном значају уметностн. Вагнер је значајан део свога живота провоо у Паризу, спремајући се за велику борбу коју ће да новеде за своје идојо. Тај пориод у његову животу беше од пресудиога значаја по његов рад. То пада пред половину прошлог века, а Француска бошо у то доба раскршКе величанствених мнсли и догађаја. ('ве је то утицало и на Вагнерову културу у опће, а на његову уметност посебицо. Разуме се, да су његове осповпе одлике, битне његове горманскс особпно, остале нетакнуте. — А сав тај политичкн н духовни комешај имаоје Јака, унраво одсудна удола у стварању нове уметности. Еао што јо пре тога

Мозартова „Фигироча Свадба" бнла веран отисак опих мишљења и тожњи, што их јо носило доба ире прво роволуције, тако сад, после толиких догађаја, који су идеју демокрацијо успошно разнеле као мисао водиљу у јавном животу народном, јавља со Бизеова „ Еармена ". Та ватрсна, дрска шпањолска циганка прегазила јо читаво доба Мајерберове „велике опере", која је тип извештачености и уметничке неистине и узор онога доба ко.је је морало иасти. Појава „Кармене" беше одиста смела: она јо хтела да на јурига освоји слободне путове у уметности, да гласно отиева своју иосму слободи. Само гато то све богае одвећ револуцијонарно, а револуцнје бегае већ и сувигае, нарочито жалоспим остатцима аристократским, који су се вечером, бледа лица и усиаваних живаца, окупљали у Фоајеу „велике онере", сан.ајући о красним, прогалим времеиима, о добу кад се и па опорној позорници приказиваху само сјајни витезови и сентименталне даме. Али „ Кармена " беше плод духа, који јо тада завладао у обновљеном свету, и који неумољиво идо унанред и осваја. Отуда Бизе, као Курбе у сликарству, објављујо ново реалистичко схватањо у ®ранцуској музичкој уметности, и иснуњава далеко значајнији задатак него Гуно са „Фаустом" или јога сувигае са „Ромеом и Јулијом", којих се тек дотнчо нови правац, не могући нољуљати веру у старо утврђоно облике. Гуно, као ни Тома, пи Халеви, не беше од оних великих уметника, који прозру и схватају евоје време.