Nova iskra

— 5 —

Огист Роден

Вечно пролеће

На коју страну? Најзад, неко се присети, те пустисмо керове напред. <( „Веруј ми, синовче, остарео сам и оседео, али тежега треиутка од тада не памтим. Грчило ми се срце, а цела снага дрхтала као од грознице од оних силних мисли што ми кроз мозак јурипте. Дође ми да гласно рикнем, да закукам као да сам нешто најрођеније на свету изгубио. Туга ми се у душу упила, као да ми је сињи камен пао на груди. А тамо унутра тишти, пече, бо.111.... <( „Интли смо кроз трње и жбунове; шибала нас малина и гребла по лицу; цепало се одело п крв врцала по лицу, али у тражењу не застадосмо. Ннсам знао за стење и камење на путу; прескакао сам оборене букве као јелен кога керови гоне. И тек кад сунце беше на омирају, одведоше нас пси на прави пут. (( »Ах, Господе, Господе ! (< старац се лако стресе. „И Арнаутин да је био, не би му горе казне могао измислити. Тамо у оној дубокој јарузи, испод »Сувога Кладенца (( , где ни нога људска да крочи, нађосмо га; глава сва крвава, коса се просула Књажевац

по лицу и слепила са крвљу на слепоочницама. Очи угашене, мртве; усне отворене са два реда стиснутих зуба, као да није хтео гласа пустити од болова својих. Поганац, као ,ла му је мало било муке његове, него га онако измрцварена дебелом ликом привезао за букву. Ако смрт не дође од рана, од жеђи би дошла за цело. (( »Направисмо носила тт однесемо га доле у село. Живео је још два дана, а кад би трећег дана у вече дође и смрт. Ту иа нашим очима гледали смо како се губи потез за потезом, како дрхће млада сиага; све слабије подизале се груди, све тежи беху капци на очима. А кад се сунце смири, онда још гтоследњи дисај, и гласно цвиљење Првино у тишини тамне собице (< Зорун је ћутао. Погнуте главе седео је поред мене и зар у сећању оживљавао тај тешки и мучни тренутак. Упитах га: шта је било са Првом? Он ми показа страну у којој је сеоско гробље. „Нашли смо је једнога јутра у амбису, ту доле испод воденнце. Кажу, стрмекнула је, идући за козама. Ко зна?.... Оамо нам онај гад утече у Бугарску и више ништа не сазнадосмо оњему..." Мил. П. Ћирковић =§0— еСФ