Nova iskra

— 42 —

стинијаном, који је иокорио Италију, скупио и издао Римско Право (Јустинијанов Законик) и то још на латинском језику, иа доцније опет изгубио постојбину овога свога дела, множили су се иредзнаци да ће латински језик скоро потпуно да пшчезне из јавнога живота и саобраћаја и да ће да уступи своје место грчкоме, што је збиља и наступило у размаку нремена од само неколиких векова. Под Ираклијем и његовим потомцима задоби грчки језик готово карактер (обележје) државнога језика, а још доцније под владарима из куће Василија Маћедонца и Комненовића било је ретко кога да је уопште и знао латински. Од владе Јустинијана почео се први пут ковати ба-

карни новац са грчким словима, коЈима се означавала вредност новцу, а од времена Ираклијева био је и цео натпис грчки. Становништво, двор, друштво носили су на себи печат јелинизма, док се држава и јавно право још увек засниваху на римским традицијама. Овој мешавини пристуни још један нов елеменат — православна црква, која преовлађиваше и узимаше маха и у држави и друштву, уметности и науци, јавном и приватном животу, па тако принуди грчки латинизам да на себе метне и црквену одећу, те да се од тада даље развија као хришћанско-грчки латинизам. (НАСТАВИИЕ СВ)

:1,неси ме, ла^о...

п Ч»^днеси ме, лађо, до онога краја, Онамо далеко, гдје острово мирно Почива и гледа у небо прозирно И у плави затон пун кристалног сјаја. Онамо у сјенци чемпресова грања С мраморним балконом стара вила стоји, У њој оста, лађо, полет снова моји' Оста дивна жена што чезне и сања...

Одаје су њене једна рајска башта, А ко у рај ступи томе небо лрашта Сваки гријех земни што нам душу морн. Заплови и крени њеном — милом крају Да цриступим небу, да приступим рају, Јер, ево, од силног гријеха изгори'... Алекса Шантић

Мали девер

ешко је то кад се човек роди у богатој кући. Више беспослен него у работи, он ночне да лута, и да ради оно што није за њега и његове' године. Половина питомога и подваднога Чабића је наша. А моја кућа пуна : амбари се иреливају трогодиптњом ишеницом, кошеви кукурузом, а Мокрине падине, обрасле шумом и травом, јече од небројених меденица на нашим стадима коза, оваца и говеди. Мој отац Радоје седи у Пећском меџлису, поглавер је читавога Подгора Пећскога. У кући доста глава и за радњу и за чобане и за веће. Ја се готово доцкан родих, јер у мојој кући пе беше посла за мепе.

Али га ја опет измислих. Не беше ми ни пуно седамнаест година, а ја чес/гим досађивањем цагнах оца да ми купи силав, пиштоље, јатаган и пушку дугачку. Сам набавих керове и предадох се лову. Отац се л>ућаше, укућани смејаху, село поче говорити: да ћу узалудно лутати по шуми, јер за то није доста бити беспослењ, но се ваља и родити са ловачком срећом. Све то јогунасто издржах и ирвога дана на номолу више Чобића та се ловачка срећа осмехну. Пикад се више тако нисам обрадовао нити веселији кући дотнао. Тај ме дан толико оснажи, те се после готово никад не вратих кући без лова, а на друге послове сасвим заборавих. Почех шврљати по селима, ићи на преноћишта, празничне састанке и разговоре, па сам чак чешће одилазио