Nova iskra

— 54 —

тт XX

и л е

ине

роман Ј. П. Јакобзена

(НАОТАВАК)

а месец дана пошто је Нилс навршио дванаесту годину* у Ленборгарду се појавише два нова лица: једно је било лице новога домаћег учитеља ; а друго Еделе Лине. Домаћи учитељ, господин Бигум ; бејаше кандидат богословља, на прагу четрдесетих година. Био је доста омален, али снажан, стаса скоро као у какве теретне животиње, широких прсију, високих рамена и потиљком као у бика. Руке су му биле дугачке, ноге чврсте и кратке, стопале широке. Ход му је био лагаи, тежак и крепак, покрети руку неодређени, безизразни и захтевали су доста простора. Имао је црвену браду као какав дивл>ак, бубуљичаво лице плаве масти. Његово велико и високо чело било је равно као зид с неколико управних бора међу обрвама; нос му је био кратак и замашан, уста велика са дебелим, свежим уснама. Оно што је најлепше било на њему то су биле његове очи, које бејаху бистре, благе и јасне. Но кретању зеница могло се видети да је био мало наглув. Ну то му није сметало да буде велики љубитељ музике и страстан свирач на виолини, јер се тонови, говорио је он, пе слушају само ушима, целокупно тело слуша: очи, прсти и ноге, па кад човека уво изневери кадгод, онда и рука уме, с неком за чудо инстинктивном генијалношћу, да нађе прави тон и без ува. Осим тога, сви тонови који се чују нису најзад ништа друго до лажни; и онај, који је обдарен даром тонова, носи у себи иевидљив инструменат према коме је и најдивнија кремонска виолина само од тикве награђена виолина у дивљака, и на томе инструменту душа свира, с његових струна одјекују идеални тонови, и на њему су велики музичари испевали своја бесмртна дела. Спољашна музика, она што пролама ваздух стварнога живота, коју уши чују — она је само бедно подражавање, покушај који тепа да искаже што се не да исказати; она се даје поредити с музиком душе онако као што се може упоредити статуа рукама начињена, длетом изрезана, мером одмерена, са дивним мраморним сном вајаревим, који очи неће никад видети, уста никад похвалити. У осталом, музика и није била главна ствар за господина Бигума; у првом реду он је био философ , али не од оних продуктивних ФилосоФа који изналазе нове законе и подижу нове системе: он се смејао њиховим системима, тим пужевским кућама, које човек вуче собом преко бескрајних поља мисли, верујући глупо да је поље унутра у пужевској кући. Па ти закони: закони мишљења, природни закони!... Као да је изнаћи један закон нешто друго а не наћи од-

ређени израз за своју рођену ограниченост! Докле могу видети и не даље, тамо је мој хоризонат то ми је показао проналазак и ништа више. Јер, зар не постоји нов хоризонат иза овога првога, и још један нов и опет један нов, хоризонат за хоризонтом, закон за законом, и тако до у бесконачност? — Такав философ он не бејаше. Он није замишљао себе као уображена, није мислио да себе прецењује, али он не могаше затворити очи иред чињеницом: да његова интелигенција обухвата пространија поља но других смртних. Кад би се удубио у дела великих мислилаца, било му је као да корача кроз гомилу мислених џинова који су дремали у једном народу и који су се, окупани у светлости његова духа, разбудили и осетили своју снагу. И тако је то било са свачим: свака туђа мисао, свако туђе расположење или осећање, које би се пробудило у њему, носило је на челу његово знамење, било је оплемењено, те, очишћено, добило снажна крила и носило у себи сиагу о којој њен творац ни снивао није! Колико ли се пута није, готово понизно, радовао чудноме богатству своје душе, поузданоме божанском осећању свога духа, јер је било дана када је о свету и стварима иа овом свету судио са сасвим супротних гледпшта, када је гледао на свет и ствари под претпоставкама које су биле различне једна од друге као дап и ноћ, али га за то ипак изабрана гледипгга и претноставке, које је он начинио својим, нису никад, па ма то било и за једну секунду, начиниле својим, онако као што нл Бог, који је узимао на се облик бика или лабуда, није због тога постао бик или лабуд и престао бити Бог. И није било никога који је слутио шта има у њему; сви су пролазили крај њега као слепи. Али, како је презирао људе, он се радоваше овој слепоћи. Доћи ће већ дан кад ће пући пред његовим очима и кад ће се из темеља заљуљати и срушити дивна зграда његова духа као да није никад ни била; али он неће оставити иосле себе ни једно дело руку својих, ни један иснисани наслов који би могао казивати штаје изгубљено с њиме! Он није хтео да тај свет, који ништа не признаје и не уважава, метне његовом генију трнов венац, али исто тако није хтео ни да понесе пурпурни огртач његова иризнања који каља. Он је био усхићен на помисао да ће се рађати поколења за поколењима и умирати, и да ће највећи међу овим поколењима заложити свој живот да извојују оно што би он могао дати кад би само хтео отворити своју руку. ТТТто је имао овако скроман положај у друштву, он је био необично задовољан; јер зар то није било величанствеио распикућство што су