Nova iskra

— 59 —

ми тридесет сребриика Форме, ии уимите зато сг.у моју садржину! Дајте ми тело Алкибијадово, огртач Дои Хуанов, ранг једног дворског племића! Али ; ето, свега тога он није имао. А и Едела није била баш бог зна како симнатично дирнута овом незграином философском нриродом, која је све догађаје и покрете у животу посматрала у варварској наготи апстракције, те због тога у својим изјавама имала нечег шумног, апсолутиог што се с непријатном сигурногаћу тискало напред, од прилике као кад би се за време каквог концертиог (Јианисима зачуо добопг. Његова усиљеност, начин како је према сваком малом питању заузимао као град тврду позицију, баш као оно атлет који хоће да се продуцира са гвоздеиим куглама, правило га је смешним у њеним очима. И он ју је ј§дио кад би, гоњеи од свога морала који жуди да да,је оцене, скинуо индискретно сваком лако наглагаеном осећању његово инкогнито тиме гато би га назвао његовим правим именом, док би она у разговору хтела да промакне крај њега. Бигум је знао врло добро какав је неповол.ан упечатак чинио и како је његова л>убав била без икакве паде. Али он је то знао као гато човек зна, кад се нада свом силином своје душе, да је оио што зна погрепшо. Него, остаје ипак јога чудо; гга и ако се не дегаавају чуда — могла би се ипак десити! Ко зна? Можда се човек и вара! Може бити да разум, инстинкт, чула, и поред све своје јасности, обмањују човека; може бити да је баш потребно имати неразумну смелоет и ноложити наду иа дивљу светлост која се лелуја изиад пагаих узаврелих с/грасти ирепуних чежња. Тек онда, кад човек чује да су се врата одлуке затворила, њему се зарију у груди као лед ледене канџе извесности да се полако, полако прикупе око фино уиреденог конца наде у нантем срцу, о коме виси нагаа срећа; ■— конац буде пресечен — и оно што је држао: пада; затим буде истрвен — и кроз пусту празнину продире оштри крик очајања. Док још има сумње, не очајава нико. — Једнога септембарског дана, после подне, кад је сунце грејало, седела је Едела доле на тераси широког, староврсмског дрвеног степеника који је, састављен од неколико степена, водио из баштенске собе доле у башту. За њеним леђима била су стаклена врата широм отворена и припета уз јасну црвену и зелену вињагу која је зид обавијала. Главу бејаше наслонила о наслон столнце, на којој су биле велике црне мапе, а у обема рукама држала је један бакрорез. По затворено зеленој асури на поду од терасе, на стеиеницама као и на растовом иарх^ету у багатенској соби били су поразбацани колорисани листови који су нредстављали византијскн мозаик. У дну степеиика био је један бео гаегаир с великим ободом, јер је Едела била гологлава; у коси није имала никакав други украс до један цветак од Филигран-злата који је, по своме цртежу, личио сасвим на гривну коју је имала прикачену високо горе на руци. Њена хаљина с белим и отворено плавим иругама, од полу ја-

снога гатоФа, имала је укр.чс од непељастих и неранџастих шенилија и била украшена малим ружицама истих боја. Отворене боје рукавице без прстију покривале су јој руке више лаката. Биле су, као и обућа јој, од отворено сиве свиле. Кроз отиуштене гране једнога прастарога јасена просијавала је, овде онде, сунчана светлост и падала на стопеник те у свежем полујасном хладу стварала читав слој светлих линија које су ваздух около себе испуњале злаћаном прашином па на степеницама, на вратима и зиду оцртавале сунчане пеге до пеге тако да је изгледало као да се све то, кроз неку изрегаетану сенку, блиста спрам светлости својим рођеним бојама: бело од Еделине беле хаљине, јасно црвепо од њених јасно црвених усана, а као ћилибар жуто од њене као ћилибар плаве косе. И свуда унаоколо даље јога у стотину других боја: плавој, златној, мркој, јасно светлој, црвеној и зеленој. Едела испусти из руку бакрорез па погледа навише без наде — изражавајући немо у своме погледу уздах, јер јој је било већ досадило да уздише на глас. За тим се намести јога бол>е једним покретом, као да се затвара од спол>њега света и иовлачи у саму себе. У том се тренутку појави на стази госиодин Бигум. Едела погледа за њим уморно, жмиркајући, бага као дете које лежи згодно и које је и сувигае сањиво да се помакне, а овамо је ипак и сувише радознало да би затворило очи. Господин Бигум имао је на глави свој нови Филцани шешир; бејаше сасвим замишљен и занет собом на је махао тако силовито својим сахатом од томбака, који је држао у руци, да је изгледало да ће се танки сребрнн ланац, о који је био утврђен, сваког тренутка искидати. Али одмах за тим, једним наглим покретом, сгрпа сахат у џеп, заврте нестрпљиво главом, ухвати се љутито за јаку од свога капута и пође дал>е учинив један љутит покрет целокупним својим телом. На његовом се лицу огледаше сва мрачна, безнадежна јарост која кипти у човеку који бежи од својих рођених свирепих мисли а ипак зна да бежи узалуд. Еделин шегаир, који је био у дну степеника и који је, својом белином, одбијао од тамнога гаљунка на путањи, заустави га у његовом бежању. Он га нодиже иажлшво обема рукама, али у истом тренутку сиази и Еделу, па, тражећи узалуд речи, он га задржа и даље и не даде га њој. Он не нађе ни једне мисли у своме мозгу, ни једна реч не хтеде прећи преко његових усана, те с туним изразом сете гато убија човека, гледагае непомично преда се. — То је гаегаир, господине Бигуме, — добаци му Едела како се не би, у овом збуњеном ћутању, и сама збунила. — Јесте, — рече живо домаћи учитељ, као да је био усхићеи гато је чуо од хве гхотврду о сличности која је и њему била иала у очи; али у истом тренутку похфвене због оваког свог неспретног одговора.