Nova iskra

— 33

Број 2.

Београд, фебруара 1907. год.

Година IX.

„Нова Исжра" излази сваког меседа. Цена: на годину 16, по год. 8, четврт год. 4 динара; ван Србије: на год. 10 Фор. или 20 динара у злату. Претплата и све што се тиче администрације шаље се Р. Ј. Одавипу, власнику и уреднику „Нове Искро", Капетан-Мишина улица, бр. 8. Рукописи се не враћају; накнадно тражење нојединнх бројева извршује се само у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —

©ткровење

ШЖ оно време, у граду Травњу, најзнатнија НЛкЗј' личност беше господин Иво Дакић, ко■иИ тарски начелник, млад, мио човек; не зна се, да ли лепши, да ли духовитији. После њега (а могло би се рећи, и пре њега!) знатан је био конте Берислав Боркић, старији господин, такође и личан и уман, који остаде неожењен, који није марио ни за кога, ни зашто, осим за лов, за књиге и путовања. 0 њему и његовим потребно је одмах рећи још коју. Кад Французи освојише Приморје, одузеше властелима њихове Феуде и уведогае их у државну имовину. То се деси и травањском властелину, Виктору, деду Берислављеву. Старац не дочека крај Француског владања, а његов син Лујо дочека почетак аустријског владања и одмах, законитим путом, поче тражити дедовину, али се парница без успеха протеже све до краја века Лујова, те остави јединца Берислава у великој невољи. Овај, упоран и издржљив као и отац, настави парбу и имаде срећу да је добије. Држава му врати све земље и куће, од старине Боркићеве, и још му даде иакнаду у новцу, за сву претрпљену штету од времена деда Виктора. Младом властелину била је тада двадесет пета година, и од тада иоче живети као што напоменух. Био је питомац Фрањеваца, који развише

у њему велику љубав према класицима; ловачку страст наследио је од својих предака, а жеља за путовањем пробудила се сама, те он одмах поче давати маха срцу. Зиму је увек проводио у завичају, а пролеће и лето у иностранству. Био је на махове дружеван и љубазан, али већином повучен. Да би се ова истинска историја могла разумети како ваља, после те двојице, ред је приказати један брачни пар: шеФа травањске царинаре Де Бонинија и његову госпођу, Берту. Њих морам приказати знатно опширније. Тони де Бонини, прозван »Тони Бештија", беше ружан и немио човек од педесет и неколико година. Кусаст, трбушаст, велика подвољка, риђих, четкастих бркова, а одевао се кицошки, у покретима и држању градио се грациозан и елегантан и вечито је тежио да се покаже духовит и образован. Беше страстан и вешт карташ, — по вештини ненадмашан и сумњив. Друга главна особина беше му нео^ољива тежња ка лагању. Лаж беше у крви тога човека. Како је имао манију да мушка друштва забавља „масним" причицама, а друштва у којима је било и женских, да гњави којекаквим сентименталним, љубавним догађајима, које је увекЦириказивао као своје доживљаје, његово лагање налазило је понајвише оду-