Nova iskra

шке у томе. То би, најпосле, била иевина манија ; да се људи пначе у свакидашњем животу могаху ослонити на његову реч. Али, као год што је доста било, да Тони започне: — „Е, господо, да вам испричам нешто, баш чудно и неверовно, што ми се десило пре неколико година! <( па да неко прекине узвиком: — »Немој, молим те, него кажи искрено, где си то прочитао, у коме роману или Фељтону!" тако је исто доста било, да се неко позове на његову реч, да каже: „То је рекао Тони Бештија!" па да се сваки осмехне и одмахне руком. И, осим свега тога, колико је год био понизан према моћнијим од себе, толико је био груб према подложним чиновницима, а бруталан према царинарским стражарима, Факинима и осталом свету, од кога није имао потребе, а који му даде ружни надимак: »Бештија ! <( Његова жена Берта, и телесно и душевно, беше му сушта противност, — пгго често бива у животу. Била је од оних, за које се вечито понавља једна те иста изрека: — „Грехота што се удаде за онаког човека, — што не нађе себи иара!" То је била и сувише очевидна истина, а грех за то понесе у гроб њена мати, жена болесна, која се свакога часа надала смрти, те у жељи да види кћер удомљену, даде је за првога који се јавио као просилац, за Бонинија, који је био родом од некуд с југа, а почео своју чиновничку каријеру у Травњу. Цео мали град ожали Бертину судбину, већма него материну смрт која се десила мало времена након свадбе. А Берта, девојка старинскога кова, предаде се покорно својој судбини, настаде да се навикне на свога непара, а у срцу поче туговати за идеалем своје младости, — контом Бериславом Боркићем! И за то је знао цели град, и ако је Берта, после венчања, избегавала и да помене младог властелина, а некмо ли да се с њим састаје. То је, по свој прилици, знао и муж јој, јер је од свега срца мрзио конта Боркића. До душе, и без те побуде, не би било никакво чудо да човек његове врсте мрзи човека Боркићеве врсте. То је трајало двадесет година. Једина утеха, којој се Берта могла надати, није дошла —- није имала порода. Судбина је дакле према њој била сувише немилостива. У доба, кад ће се десети ово што ћу испричати, госпођи Берти беше настала четрдесета година. Била је стасита, ванредно лепо сразмерна, црномањаста, господске главе коју већ уоквирише бичеви прве седине. Имала је држање нрирођено елегантно, ход еластичан, покрете лене. У свему одмерена, са сваким умиљата и блага, истински побожна, без биготизма, који каракгерише приморске зреле жене, без и мало наклоности ка оговарању и пакости, Берта беше омиљена у свима друштвеним слојевима. Човеку је чисто тептко било око срца, кад би срео у шетњи тај пар — ненар. По роду је била Дакићева, — сестра од стрица младом окружном начелнику, којим се започела ова прича и на кога ћемо се, ево, одмах вратити.

Само се собом каже, да су за лепим и високим чиновником лудовале све травањске удаваче. А како је и у оно време и у Травњу било много више девојака и младих удовица на удају, него што је било женика, госпар Иво, и ако се жестоко удварао млађим и лепшим, ипак је дипломатски био опрезан да се сувише не ангажује. Наравно, то није иомогло, да најмање њих шест, из бољих кућа, не лшсле, е имају јаких разлога надању, да ће се назвати „Дакићке". — Као што видите, причам вам појаве сувише обичне, једне те исте у свим вренима, у свима климатима »вечите, као што је вечна њихова мати — љубав!« Па онда се деси нешто, такође обично. Једнога дана дођоше у Травањ, ка својој родбини, неки трговац из Гулина, са својом кћерју, девојком. Сви видеше, да је девојка ружна и болешљива, а отац јој простачина. За тим видеше госпара Ива у шетњи и у каФани с њима. За тим се дознаде, да је био на вечери с њима код њихове својте, да девојка носи недесет тисућа талира мираза. Не треба да вам кажем, колико срдаца претрну на тај глас! То је трајало пет дана. Шестога, отац и кћи отидоше од куда су и донтли, а са задовољством се оиази, да их госпар Иво није испратио до лађе. За десет дана, окружни начелник не сврати ни једном код сестре Берте, нити се даде видети на улици, —- што се међу чиновииштвом и грађанством тумачило као да му је криво и да га је срамота због неуспеха код богате девојке. То потврди и родбина онога бакоње из Гулина, кад јој дође Бештија да је о томе интервјуише. Лако је замислити Бештијине досетке и надовезивања, које пронесе по граду, али је необично било, што се и Берта с њим сложи у задовољству, дознавши да се Иво неће оженити с оном девојком! То је заиста био од најређих случајева, да се она у нечему искрено слаже с мужем... Начелник изиде из куће први пут, да отиде на лађу. Тада се истом дознаде, да је добио одсуство на два месеца. Након других десетак дана стигоше из Гулина у Травањ свадбени огласи: „Иво Дакић, котарски ггоглавар травањски, жени се са госпођицом Аном Коложбатовића. Свадба ће бити у Гулину. 11 То изазва у Травњу прави „ураган". Један део женскога света просто помахнита од љутње; други део номами се од радости, баш зато што се нрви једи. Родбина старога гулинскога гавана и Ивова сиромашна својта учинише гозбе. Његови вршњаци позавидеше му. Његови другови предвиђаху даљу његову сјајну каријеру, — нророковаху, да ће пре четрдесете бити краљевски саветник, шеФ каквог одељења ири намесништву. Дакле, било је струја са различитих тачака оризонта, али све скупа сконцентровале се у једну, — у велику олују. Па онда, као и свако чудо на свету, трајало је и то три даиа. Разуме се, у главном, поврати се мир у срца Травањаца, изузев оних шест срдаца, теитко рањених.