Nova iskra

73

СЛОВЕНАЧКЕ ПЛАНИНЕ У ШтАЈЕРСКОЈ

О култивисању Лепог

П. Ј. Одавић

ад у једном друштву људи иочну да за, борављају своје људско достојанство и истине, које су вредиле у свим временима и свим срединама, и слеио иођу за достојанством и истинама које вреде само двадесет и четири сата, — ти људи, и то друштво, казују тиме свакоме оном који уме то да види, да су на низбрдици и да су у опадању. Кад се у једном друштву блага, што их је природа човеку даровала, радо дају за блага које људи измишљавају и деле, у томе друштву свако зло има услова да се развија и да буја. Човек ма где, и ма у каквим околностима да живи, живи под светлостним лепотама и хармонијама, живи нод сунцем, које му даје живот. Заборавити те лепоте или немати очију за те лепоте, и, према томе, немати духа на којем ће се те лепоте рефлектирати, значи својевољно одрећи се сваког духовног усавршавања, значи давати маха ниским страстима којих је, иа жалост, човек нрепун. На против, налазити у ; светлостним појавама, у томе вечно лепоме, нечега што нас пријатно потреса, што нам, макар тренутно, даје могућности да заборавимо беде и невоље које прате човека кроз читав живот, значи бити на путу сазнања, бИти у могућности свакодневно усавршавати дух и мисли своје. »Осећање Лепога и одушевљење Легшм није само онај крајњи услов за усавршавање естетичне стране човекове природе, не, то је осећање у исто време и средство против социјалнога зла. То оду-

шевљење Лепим ирави је антипод оне глупе жеље да нас људи адмирирају, жеље која убија сваки ентузијазам и упропашћује сваку праву љубав." Ко је у стању да упозна и да се одушеви лепотама у природи, лепотама светлостним и лепотама Форама, тај није у стању да завиди или пакости ма коме око себе; тај није у стању да буде рђав, у оном ниском значењу те речи. И то је сасвим природно и логично. Јер док с једне стране имате вечне лепоте, које ће трајати дор;ле и сунце и земља буду трајали, пред којима су ничке падали највећи међ највећима, док имате човека који те леиоте осећа и разуме, — дотле, с друге стране, имате поједине људе, који, у локалним срединама својим и по локалном и савременом схватању, имају нешто више и боље од других; имају дакле нечега, на чему им људи мале памети и узаних душевних видика могу завидети. Они пак који се труде да упознаду природу и да јој проналазе лепоте, другим очима гледају на људе и на све што је људско. Њима копрена вечности не скида се никад испред очију, и итто год виде, и у материјалиом и у духовном свету, гледају кроз њу. А на тај начин, како се бар мени чини, стичу најтачније и најверније мерило свега што је људско. С обзиром на путеве којима се наше друштво креће; с обзиром на оно што је у већини случајева амбиција наших и школованих и нешколованих држављана, врлб је млло оних међу