Nova iskra

— 80 —

О научном раду Светосавски говор Д-ра Ј. Цвијића Ректора Универзитета

(мАСТ Формирање научних радника. Ш|ва слика о научном раду биће потпунија, ј. ако ученицима буду саошптеиа извесна искуства, готово практичне напомене о научном и моралном Формирању научних радника. То вреди и за све остале послове и проФесије, јер су погодбе за правога радника исте. Нарочито је од користи да обрате пажњу на своје Формирање и усавршавање они који имају своје личне, унутрашње вредности. Јер такви су људи највећи канитал своје земље и морају бити од највећег утицаја на све послове; познато је колико су они од велике штете, ако су неФормирани или рђаво Формирани. Ове напомене и вреде поглавито за последње, за оне који у самима себи имају радне снаге. И најбољи проФесор може само да запне ороз, али, ако цев није пуна, нема пуцња ни његова еФекта. Способности духа и дубину осећања даје само мајка, а и најбоља школа научнога рада довољно је учинила, ако пробуди заспале или зачмале способности, ако их помогне и упути истинитим правцем. При томе треба на првом месту ићи за ученичким наклоностима, за његовом вокацијом. Затим треба најпажљивије неговати идеализам, кога у већој или мањој мери има код свих младих л>уди. Ко га изгуби, не може га ничим иадокнадити. Затим треба ученике неопажено навикавати, да своје послове мере мерилом постхумног значаја: треба замислити да нисте ту и да својим утицајем, везама, љубазностима не дајете вредност пословима о којима се бавите. То су опште напомене и огипти правци рада на Формирању самога себе и других. Има их тежих, специјалних и таквих који можда потичу од особина расе, затим од културних прилика и од тешког политичког живота. За све веће послове потребна је јака воља, која није само моментана, импулзивна, немирна, нестрпљива, која виче и одмах тражи све или ништа, већ је способна да годинама иде за својим задацима и проблемима. То је она велика издржљивост, која се често срета код културних народа. Изгледа да наше племе нема особиту предиспозицију за јаку вољу у овом смислу. 18 По проматрањима, која сам овда онда §Г0880 тос!о чинио, у нас од 20 људи ваљане интелигенције има можда само један с јаком вољом. Прави проФесор и прави научник мора имати јаке воље; такви ће наставпици васпитати ученике, који такође имају јаке воље и самостално раде. Треба се навићи и о проблему, послу, проФесији дуго, кашто и пенрекидно мислити, док се нађу решења, Има светлих часова, нарочито

АВЛК) светлих ноћи, које се ретко јављају; у њима се нађе решење питања, или се смисле велики планови научнога рада. То доба духовне луцидности и креације ваља употребити, а не по оној обичној људској, још више оријенталској тромости мислити на одмор. То махом ни организму не шкоди, али и ако шкоди, организам је зато ту, да се честито утрогаи. 19 Врло је тешко рећи паметну реч о тежњи за снољним положајима, који се свуда траже, код нас врло често необуздано и претенциозно. Несумњиво је да научни људи значе само по својој унутраипБОЈ вредности и по ономе што они доброга дају од себе. Али је исто тако јасно, да научни радници у првим годинама теже да створе себи боље погодбе живота и бољи спољни положај. Ти се егоистички мотиви мешају са етичким, и често је тешко познати, који од њих преоблађује. Али код правих научњака те се егоистичке тежње доцније изгубе и остаје само просвећена јака воља за решавањем проблема и изналажењем истине. Међутим, престали су да раде они, који ни у младости нису имали унутрашњи импулс за научни рад. Код првих, правих научњака развија се с великим радом и вигае схватање веза и односа према своме народу, затим према човечанству. Сличне су врсте и тежње за брзим научним успехом. Има случајева да се код даровитих л.уди јави успех одмах после првога рада или првих радова, али се они таквом успеху нису надали ; он је догаао неочекивано. Много је чешћи случај, да се необуздано за успехом тежи и да се он изазива. Од тогасе нарочитотребачувати. Тежња за брзим успехом квари ону мирноћу и спокојство, који су потребни за велике и озбиљне послове ; она квари методски рад, па чак код извесних радника може и сасвим да поништи научничку солидност. Али од свију тих слабих особина најлошија је и од најтежих последица уображено прецењивање себе самога^обожавање, култ себе самога. 2 " Мени се чини да смем рећи, да је то честа особина нагае расе. Противно томе, прави научњак, поред увиђавности које ћу одмах поменути, зна за огатру критику себе самога, најбољу научну критику. Има свакојако момената, кад су и такви људи својим радом задовољни; то су тренуци живчане и духовне рекреације, који дају моралне снаге, и изгледа да човека и физички ојачавају. Али је често и стање незадовол>ства са самим собом; тада човек свима својим резултатима налази махна, па и онима, чија је вредност призната. Нигата тако деструктивно не утиче на научан рад и научну личност као култ себе самога. Везано махом за научне раднике без дара, врло ретко за даровите, прецењивање себе је увек знак погрешне или непотпуне научне итколе, разноврс-