Nova iskra

— 84 —

како у друштвени тако и државни живот. Становништво у Цариграду, огњишту византијске културе, било је нешто нарочито и по своме склопу и по своме начину живота. Богаташи и великаши служили су цару а сиротиња је живела од нешто мало рада и циркуса; отмени су били образовани а маса је била сурова и необразована; средње класе није било.у почетку, јер је трговачки оталеж тек лагано и постепено дошао до оног свог иознијег угледа и значаја. Према свему овоме није ништа неприродно птто се жпвот у престоници кретао и испољавао у самим противностима, нарочито за време религиозних и партијских борби у ирвом столећу по оснивању источноримског царства. По примеру древних императора ускраћиваху и византијски цареви своме народу свако учешће у државним пословима, али примише обичаје тријумФалних гхохода, јавних изложаба и игара у циркусу. Циркус, у који је могло, као што видесмо, да стане преко 100.000 гледалаца, избијао је често пута, када се тицало какве јавне ствари, као судија јавнога мњења, те не ретко присилио, тако рећи, утицао на државне послове. С тога не беше реткост да се о кабинетској политици царева дискутовао у просторијама великога циркуса и да су чак и сами цареви узимали учешћа у тим дискусијама и то па начин веома опипљив. Да су се закључци црквених сабора и распре светих оцева врло често преносиле на сокак и ту уз припомоћ светине довршавале, исто нам је тако познато, као што нам је позната и крвиичка борба оних „Плавих® и „Зелених" у циркусу, која је поделила како престоницу тако и државу у две партије, у два противничка табора. У таким случајвима помешали би се образовани са најнижим слојевима и вршили нечовечна свирепства над својим противницима. Час су ликовали »Плави« а час опет „Зелени". Никанова буна којаје букнула нод Јустинијаном и то у циркусу, у ирисуству цареву, који јој је, веле, и дао новода, била је знак крвопролићу, какво се грђе не да ни замислити. Овде нису била у питању политичка гледишта и идеје; буни је била повод мржња две меродавне партије на тркалишту, које су се мрзиле и прогониле. Оваких бурних и жалосних тренутака у историјп визаитпјског царства било је доциије за време икоиобораца тушта и тама; послс овако буриих дана настајала би периода мира и одмарања. Народ у Византији морао је увек да има иешто на чему би се истутњио. Искључеиом од државнеполитике, биле су му игре у циркусу и распре о догматима добро дошла прилика, где би своје рурове пнстиикте применио и давао им одунше. „Има нешто у самом ваздуху" или „Цариград лежи на вулканском земљишту, па не може друкчије да буде 1< био је обичај казати кад је требало објаснити помеиуте појаве тадашњега друштва. Међутим у самој ствари томе је било криво васпитање пародно, на које су га упутили још императори у Риму, а после њих и источно-римски цареви прихватили и продужили. Што се више напуштаху разне игре у циркусу, што се више заборављало

оно чувено: раиет е"к тгсепве«! у толико је више постајало становништво главнога града мирније, трезвеније и радљивије. На место римских обичаја иаступише други, условљени неприступачношћу владара, чврстом организацијом војске а нарочито увођењем од стране византијских циФара нове пореске системе, којој је био циљ издржавање државе и одржавање источњачког дворског сјаја; овим је начином иореска снага у народа била иритегнута, чему је опет била последица јаче развијена пољопривреда и индустрија и унаиређена трговина и промет. Нарави иостадоше блаже. Литература и наука почеше се неговати. Ове, да кажемо, чудне прилпке, у којима је живело становнипггво Цариградско, ометале су дабогме сваки оригиналан рад, но како је отменија класа била образована и учена, то се њен [>ад, природно, сводио и упућивао на подражавање, откуда и карактеристика овога времена под именом периода подражавања. Научпи дух византијског друштва, даскупљаи збира, није мало учинио. Неброј научењака и проФесора занимао се збирањем и коментарисањем старих несничких, филозофских и правничких дела. КодиФикације старих закона одговараху потпуно духу времена, који је научне и литерарне енциклопедије прославио. Школе и књижнице унапређиваху образовање и ретко је било у вишим сгалежима и такових, који не беху литерарно образовани. И саме женске уживаху глас литерарно образованих, па чак и глас научењачки. Царица Евдоксија и принцеза Ана Комненовићева беху учене женскиње које су се и у свом пурпуру бавиле реториком и филозофијом. Ана је још знала скроз оне вештачке дијалоге Платонове и беше изучавала: астрологију, геометрију, аритметику и музику. Цар Михаило Ш, ујак цезара Барде, бејаше велики поборник и заштитник науке. Ои основа у палати Магнаура школу и иоставио јој на чело Митрополита Солунског, чијем су се знању у астрономији и математици странци дивили, Дарежљивошћу царева беху у царску библиотеку покупљена сва дела од вредности из старога века и ту у краћеницима нли изводима исписана, како би се са што омање муке задоволшла радозналост иначе веома комодне нублике. На жалост сва ова ученост није била кадра да пробуди стваралачки дух у Византинаца; њихов ум, каже велики епглески историчар, беше ометен у метаФизичким препиркама а укус покварен калуђерским приликама, које беху једна мешавина декламација и места из библије... они држаху у својим рукама мртва богаства својих оцева не наследивши и њихов дух. У другом погледу беху Византинци прави вештаци. Државна администрација, и ако би јој се понешто могло пребацити, организација војске, школованост чиновничког сталежа, умешност њихове дипломације и одлично Финансирање беху, нема сумње, узрок што се ова држава, састављена из најразноврснијих елемепата, могла одржати као целина чак и у времену кад беше овладао неморал и наступило опадање. Овоме је припомогла и централизација, по којој су и