Nova iskra

— 86 —

Испитивала сам саму себе: за што имам талеита? За све, само не да у своме кругу, међу богаташима, иатим од дуга времена. За то не, али за све друго. Дакле — за литературу. Нешто сам писала, то беше рђаво, али коме год дадох да чита, похваљиваше, јер бејах богата; зато поцепах наппсане листове, јер их је писала милијонарка долара. Но морала сам још да учим, доста да учим, пре по што бих нешто могла да урадим. И ја се удубих у наше песнике, и кад кажем »наше песнике«, ја не мислим само песнике наше земље, јер сви су песници наши, пошто геније не припада само једној земљи. И читајући их тако, мени се отворао нов свет, и ја увидех, да припадам онима који облицима песничким дају нов, стваран живот, у чгајим облицима говори се гомили речима песдшчким, и та се гомила заноси, преноси у свет који је високо над њом. Да будем глумица! Бина! Каква чаробна реч. И од тог доба ја сам живела животом, и то животом једне наследнице милијона, и животом једне глумице, која ништа друго нема до нешто мало дара. Најзад дође дан одлучивања: прво ступање па позбрницу. Успех. Комедија. Комедија, не моћи отићи, да се види почетница, о којој се чудновате ствари причају. Али је за то остала породица у ложи, па чак и отац, кога сам за то придобила. И ја па бини, све заборављајући, само моју улогу не. Са свим у њу удубљена, не овапућујући њу, него њом овапућепа. Затим одобравање, бура. Горе у ложама ужаснутост. Чуђење, сумња. »Да ли је то она? Није. То ие може бити, немогуће је, такву љагу не може оип иама нанети (( .

Љага, ие хтети да нрипадам богатим нерадипцима!! А у исто иреме једно скромно куцање на моја врата, која се полако отварају, и ■—• ту стоји он! Са веселим погледом и раширеним рукама мој отац. „Ја сам знао да си то ти, и ја ти захваљујем желећи ти среће". Он, мој отац. Он много-много-многоструки милијонар. А горе падаху у несвест. Али ја се нисам никад кајала нити ћу се кајати, премда ггризнајем да ништа не шкоди на позорници, ако се буде мало милијонарка. Но о томе нећу да вам пишем, већ о лепоти. ГНта да вам о томе пишем? „Ко има новаца тај је леп 11 . То стоји, али са свнм у другом смислу. Леп бити и леп остатн, са новцем је много олакшано. Већина жена лепа је због својих тоалета, многе су лепе услед вештине хтети лен бити, а та вештина иотребује много новца и доста времена. Времена иак има само онај који има и новаца. Сиротиња нема средстава за лепоту, и ту лепота кржљави. Ту оскудица прави бразде које се лако не бришу. Миога ленота пропада са сиромаштва. И та лепота мора се спасти, већ и за то, што пре њезина понипггаја у њој лежи снага народа. И ја се често питам: зашто остављати да лепота кржљави? Зашто да немају сви новаца, да буду лепи <( . Напомињемо да је писац горњих редова, поред својих милијона и свога дара за глумачку уметност, још и врло лепа жена. Алхазен

тг 11

и л е

и и е

РОМАН Ј. П. Јакобзена

(настаиак)

дели не бејаше јесен нимало добра, а зима јој саломи њену снагу то!2 'аррт ; ЛИКО, да пролеће, кад је грануло, у) не нађе чак ни једну худу, малену, утрнулу клицу живота према којој би могло бити добро и благо и топло — не, оно нађе само живот који се гасио, и чије изумирање не могаше више зауставити ии благост наздуха, ни топлота. Али је оно могло бацити свој јасни сјај на оно што се губило и са својом мирисавом топлотом поћи за животном снагом која се гасила, онако као што се вечерње руменило повлачи јопт дуго иосле изумрлог дама.

У мају дође и крај, једнога дана кад је сунце било у пуном сјају, једнога од оних дана када шева никако да ућути а раж расте, тако да човек може то видети и очима. Пред њеним прозорима била су велика трешњева дрвета у цвету: букети од снега, венци од снега, кубета, сводови, гирланде, права вилинска архитер;тура од белих цветова са необично плавим иебом као позадипом. Она се осећала тако малаксала тога дана, па ипак тако лако у својој изнемоглости, тако лако за дивно чудо, а знала је шта ће бити, јер је нре подне била позвала к себи Бигума и опростила се с њиме.