Nova iskra

— 92 —

— Киселе су! — рече Ерик па се сав стресе. То јо пендраво јести, додаде Нилс надмо1|Но и погледа као с неке висине на пружеие му рибизле. Како можетл само то јести? Баци одмах то ђубре, пошли смо доле у кабину, — и он показа врхом браде на кључ, јер су му руке биле у џеповима. И онда сиђоше сва тројица на ниже. Кабииа је била једна стара, зелено обојена бродска кајита, купљена једном приликом иа некој лицитацији ствари од разлупаних бродова. Стајала је доле у фјору и служила као магацин за оставу ствари, док се насип градио; сад пак није била више у употреби, те су је дечаци били узели за себе, па су ту чували своје чамце, луке, мотке и друге лепоте, а нарочито забрањене али преко потребне ствари као што су: барут, дуван и жижице. С неком тужном свечаношћу отвори Нилс врата од кабине. Уђоше унутра па потражише своје ствари у мрачним кутовима празне кајите. — Знате ли шта? — рече Ерик, налазећи се у једном подалеком куту, — ја ћу своје да бацим у ваздух. — И моје и ФритјоФове, — одговори Нилс и прекрати своје речи свезаним покретом руке као да се заклиње. — Не, моје не, — повика ФритјоФ, — па с чиме ћемо онда да једримо кад Ерик буде отишао? — То је истина, — рече Нилс и окрете се презриво од њега. Фритјофу није ово било баш сасвим по вољи; и кад су други они били већ напољу, он сакри на сигурно место свој чун. Напољу су брзо наместили барут у једно гнездо од кучине у чуниће, за тим удесише фитиље, разапеше једрила, заналише, па се склонише у страну. Трчали су дуж обале, гестикулисали као мрнари на броду и објашњавали гласно један другом случајне обрте и покрете бродова као иоследице наутичких знања својих ваљаних капетана. Али чунићи прођоше поред рта и пристадоше уз обалу, а жељена се експлозија не догоди, те се ФритјоФу даде сад прилика да племенито принесе на жртву ватирану поставу од своје капе за справљање нових и бољих Фитиља. Са широм развијеним једрилима пловљаху бродови ка гребенима Зеландовим, у непробојном реду примицаху се тешке Фрегате Енглезове, а крај црнога кљуна јасно је шиштала пена а ваздух се нроламао од оштра крика ловачких рогова. Ето их све ближе и ближе; — стаде избијати плава и црвена светлост; а с „Албиона" и „Конкерора", огромних лађа, падаху злаћани зраци; модрикаста маса од једрила сакри хоризонат, дим од барута колуташе у белим облацима отуда па прелеташе као магла која увија преко таласа сунцем обасјаних. Од једанпут кров од Ерикова брода одлете у ваздух са слабим праском, ватра дохвати кучину, црвен нламен стаде лизати у вис, а дуж зидова и кантина повијаху се хитри пламенови; они прогореваху 'лагано

кроз коно.пац којим су једрила оивичеиа, па онда одмах у дугим млазевима грунуше у платно, које се у пламену скупљаше и увијаше, на онда у великим, црним отпацима поче летети по мору. Још се лепршала застава са витког врха двокраке катарке која до облака додириваше; уже бејаше сагорело, те се застава лепршала, помамно као да, спремна за борбу, црвеним крилима удара око себе, — али је у тренут ока дохвати разбуктали пламен, те без крила витлаше се сад од дима нотамнела лађа мртва и безвољно тамо амо, играчка ветра и таласа. Нилсов чамац не хтеде тако горети, барут се бејаше истина упалио и дим избио, али то је било све, а било је и сувише мало. — Мрнари! — повика Нилс с рта, — пробушите га по дну! Наперите топове на предњој страни кроз отворе, на је удрите целом дужином! У истом тренутку он се саже и дохвати један камен. — Палите! — повика он и камен полете из његове руке. Ерик и ФритјоФ не бејаху лени да помогиу, тако да труп наскоро би разлупан, а исто тако и труп од Ерикова чамца. Остаци бише изнети на суво, јер је сад требало наслагати гломачу. Од њих, од суве морске маховине и увеле траве би начињена наскоро гомила која је буктала, димила се, и у којој су мали шљуици, што су били у трави, на јакој топлоти весело прштали и пуцкарали. Неко време седели су дечаци око згаришта ћутећи; али одједном поскочи још једнако туробни Нилс па донесе све своје ствари из кабине, разби их у комаде и баци на ватру. Потом донесе Ерик своје, па и ФритјоФ донесе нешто. И сад стадоше избијати из жртвене ватре пламенови високо у вис тако да Ерик изјави са сумњом: да ли се то можда неће моћи видети из равнице. За то стаде гасити ватру мокром травом, а Нилс је стајао мирно иа гледао непомично и тужно у дим који се вио дуж обале. ФритјоФ је стајао подаље на певушио за свој рачун некакву јуначку иесму, коју је крадом, овда онда, пропратио дивљим бардским потезима по струнама неке невидљиве харФе. Напослетку се угаси гломача, и Ерик и Фритјоф се упутише дома, а Нилс остаде да закључа кабину. Кад је то учинио, обазре се смотреио за својим друговима па онда хитну кључ и врпцу далеко тамо у ФЈору. Ерик се бејаше у том тренутку окренуо и спази кад обојица падоше, али се нагло обрте и стаде се с ФритјоФом утркивати ко ће пре стићи. Сутра дан он је отпутовао. * . * * . У ирво време његов је одлазак изазвао велику тугу и бол, јер за ону двојицу што остадоше било је све тако рећи застало. Живот се бејаше постепено развио тако да се претпоставл.ало да је потребно да буду њих