Nova iskra

— 114 —

аг' уз суу*) 11 и л е Ј1 и н е

РОМАН Ј. П. Јакобзена (ПЛОТАВАК)

§тудент Лине... госпођа Бој ; студент ГХетерсен... госпођа Бој. То је био Ерик који је тако представљао, и то у Микелсенову атељеу, у једној великој, јасној, око дванаест хвати високој соби с добро набијеним земљапим подом, с два велика отвора на једном зиду који су водили напоље, и двоја врата позади њих на другом зиду која су водила у мања одељења. Од праха од глине и гипса и мермера бејаше све, што је било унутра, добило црну боју; прах је начинио и иаучину на тавану дебелу као канап а по великим окнима читаву мрежу; он бејагае попао и по очима, и устима и носу, ио зглавцима, коси и оделу безбројних снимака, који бејаху као неки Фрис из времена разорења Јерусалимова поређани по дугачким полицама по целој соби, а ловорике у кутовима крај иролазних врата, високе ловорике, у својим огромним саксијама, изгледале су због њега црње но маслинке. Ерик, у блузи и с капом од хартије на црној, коврчавој коси, стајао је на сред атељеа и моделисао. Сад је пмао бркове и изгледао је сасвим као човек, особито кад се упореди с његовим бледим, од испита изнуреним пријатељима, који су изгледали тако паланчански и скромни у својем и сувише новом оделу и с косом сувише кратко ошишаном, као и необично великим студентским капама. Недалеко од Ерикових скела седела је госиођа Бој на једној ониској дрвеној столици, с високим наслоном, с неком фином књигом у једној а малим комадом иловачс у другој руци. Она је била омалена, нешто мало и сувише омалена, и не бага тако црномањаста, с јасно мркпм очима и белим теном, који је у семци превоја изгледао затворено златан и добро приликовао сјајној коси, чија је загасита боја, на осветљењу, узимала тон сјајно смеђ. Она се смејала, кад су они догали, као гато се дете смеје, тако лако и дуго и тако гласно весело, тако живо и слободио, а и њене су очи имале безазлени поглед детињи; отворено осмехивање детиње играло је око њених негато мало отворених уста, која су изгледала јога вигае детињска због тога гато горња сувигае кратка усна није готово никад покривала као млеко беле зубе; уста су била свакад по мало отворена. Али она није била дете. Да ли јој је било ненгго преко тридесет? Пуначки доњи део од браде није то порицао исто тако као ни иуна румен доње усне. Била је пуна раста, богатих темелгаих Форама, које је јако истицала и затворено цлава хаљина, која је у

појасу, око груди п руку била сасвим прпљубљена уз тело као хаљипа за јахање. Око врата и преко рамена имала је свилени пгал, затворено црвене боје, чији су се крајеви губили у гаиљастом исеку од хаљине иа грудима; у коси је имала каранФиле, боје као гато је био гаал. — Бојим се да вас нисмо ирекинули у каквој иријатној лектири, — рече ФрптјоФ, иогледавгаи у Фину књигу. — Баш ни најмање, о не; има већ читав сахат како сс препиремо око онога гато смо читали, — одговори госпођа Бој и погледа у ФритјоФа својим великим очима које нису лако узмицале. Господин РеФструп је тако велик идеалист у свима стварима уметности, а за мене је тако досадно нричање о опорој стварности која треба да буде иречигаћеиа, превејана и ирепорођена и гата јога све не треба да буде, док од ње не остане ниитта вигае. Будите само тако добри иа погледајте ону Баханткињу од Микелсена, но којој глуви ТраФелини тамо моделигае; кад бих ја негато имала да је унесем у каталог... ох благи Боже ! Бр. 77. Једна млада дама у неглижеу стоји замигаљена, врло замигаљена, јер не зна гата да уради с једним гроздом. — Па треба да изгњечи грозд, кад бих јој ја могла саветовати, тако да јој се румени сок просие по грудима, гата? Је ли? Зар немам право? — и с дбтињском жустрином зграби ФритјоФа за руку па је чисто продрмуса. — Да, — одговори ФритјоФ, — да, и ја тако мислим, нема — свежине — онога тпто је непосредно.... — Лх, иема ириродности, благи Боже! А загато да не можемо бити природни? 0, знам ја врло добро, нама не достаје само одважност. Ни уметници ни песници немају одважности да познаду човека онаког какав је... Шексиир је имао међутим те одважности. — Да, али ви знате већ, — рече Ерик иза своје статуе, — да се ја не могу да сложим са Шекспиром; он претерује, мени изгледа као да се витла с човеком толико да се најзад не зна вигае шта је управо шта. — Ја то не бих рекао, — уиаде ФритјоФ не одобравајући, — али — и ту се осмехну као да хоће да се извини — ни ја не могу да кажем да је иомамна неустрагаљивост великог енглеског песника одиста иромшшвена и паметна уметничка одважност. — Не ? — Ох Боже, ала сте ви смегани! — и она се стаде смејати гато је игда могла, па у исто време устаде и ходагпе по атељеу. Наједанпут се окрете, пружи руке према ФритјоФу