Nova iskra

— 124 —

лике вароиги. Она је била у самој ствари средиште интересаиТна и шарена жппота, место сјаја и уживања; онај живот, она галама но улицама, грдне, горостасне вграде н јавни садови (перивоји), она живост и шаренило у највећем светском пристаништу исггуњавали су туђе народе чуђењем и див.вењем. Рим се, у свом пропадању, губио и ишчезавао према своме млађем брату, Цариграду, у који се сада збираху сва блага целога света. Чак и хиперкултура, у којој се почеше да изоиачавају живот и обичаји, штоопет прећаше цивилизацији , не могаше да ослаби интересовање западних народа за модним градом на Боспору. Ко не беше кадар да савлада своје љубопитство, кретао је и хитао овом великом чуду од града. Коме је говело да пзгледа у очима својих земљака као образован и као човек од искуства, гледао је п старао се да какогод посетн Цариград. Владари, којима беше стало до драгоцености, даме, које жуђаху за златом утканим оделом п свнлом, побожне душе, које чежњаху за уметппчкнм реликвијама — све је то упрло очи иа Царпгрид, тамо поручивало п отуд ишчекивало своје поруке; мпоги крстоиосац не нрезајући од мучнога и тешкога пута у Свету Земљу, п]>езирући чак и смрт, радовао се већ уиапред, како ће уживати, кад угледа баснословпу варош на Боспору. Историчар Гпбон има право кад каже на једном месту у својој чувеиој историји, а описујући утисак који чиии Цариград на странца са запада: да развалине града Рима, да плетаре п брвнаре тадашњег Париза п Лондона пису биле кадре спремити латинског странца п датп му

представу о величинИ и обиму Цариграда, о сјајнпм ггалатама п обплностп небројеног света, док то овај шгје видео својим очима. Нису без разлога околни народи иазвали Цариград капијом блаженства. Назив је одговарао стварности. На рвегове капије приступало се у истини ономе блажеггству, које пружаше велика, богата и мНогољудна варош и ономе којије у њу дошао да олакше гпто зарадгг и ужива, гг ономе који јој је иохитао да се научи чему, као и ономе, који је хтео да задовољи своје. частољубиве смерове. Навала странаца, било ради зараде било из чиста л>убопитс г гва, била је већа него што се могло очекивати према саобраћајггггм средствима онога времена. Онда не беше брзих возова, као гито не бенге ни ггодузећа за шетње п излете, па нпак су западњаци јурггли, тако рећи, пут Цариграда и Златнога Рога, прво из Франачких и романских гга ггосле иемачких гг еггглеских ггокрајина и . г :ема.1,а. Кад бгг такав пут падао тешко појединцима онда се огггг коригићаху крсташкпм походима, који су се за пакост и поред све љутње и једа непов.ерљивих впзантпјскпх царева кретали багп ираво иреко Цариграда па даље. Нггје остало иезабележено у историји: како се тако једно велико друштво, араижирапо од сггекулатишшх Млечића, ггод вггДом похода у свете Земље ишчаурнло 1га једагг мах у ггравгг војни поход са цн.вем освајања п пљачке, те својггм радом ускоЈнгло ггад тада већ јако потреееие византијске државе п било повод оснивању л ; атинске царевипе. (ОВРШИЂК СЕ)

Сфв-

I. Не вуче ме нигтгта виггте тамо где сам оставио са чедним детињством свет ситггих предрасуда и простих навика, где ме је све пгто ме волело, спутавало гг разнежавало, да доцније, у животу, све теже иодносим часове пскушења. Није нипгта випге радоспо остало за меие у завичају. А ја сам те, још једном, немарно, походио, мој сумории граде, и нашао у теби само старост, болест и смрт. Ја се не смем да нодајем оном осећању љубави, оној великој жудњи и сећању на она драга

лица, птто ме јопг једино везују за мој завичај. Огга умиру лагано, волећн ме тако много, тако нежио, п чекајући дуго, дуго, да им дођем, давпо отргнут из гвихова загр.ваја, давно изагпао ггз њпхова круга. Како тгм ја не умем да кажем да разумем њихову нему радост, њихову сакривену л»убав! 2. Ево [ме опет код тебе, мати моја, ево ме онде где сам оставио твоју л.убав тт твоје сузе, твоје молитве и твоје паде. У воче сам пролазио кроз твоје мирне и меланхоличне улице, мој засггали граде. Иад тобом су трептале све оне зве.зде пгто сам ггх гледао као дете. Моја се мржња на тебе претварала у тиху

У старом куту.