Nova iskra

— 140 —

Д ,рага и ја на забаву неку Са облака, где нам љубав била, Кренули се: падала јој свила, Ход и осмех у музику меку. Остависмо будућност далеку, Дан вечности, покрајину вила, Места кондор где развија крила, Да би стигли на игранку неку.

У дворану уиђосмо журио. С наших лица још се неоо сија Нисмо знали за живот и звона. Дочека нас смех костура бурно, Ветар греха, мирис земље. И ја Дигох главу, лице покри она.

01В.

Цариград као центар моде у средњем веку Тодор Стефановић Виловски

аобраћај између Цариграда и западних земаља био је врдо жив и користан за обе стране, нарочито док су византијски цареви држали још у својим рукама Доњу Италију и веза била непосредна. Ређе употребљаван и далеко тегобнији био је пут БечБеоград—Ниш—Цариград, с тога што су у оно време сувоземна путовања била пуна разноврсних тешкоћа и опасности. Трговци и војници из целога тада познатога света кретали су се обојим овим саобраћајним путевима, било појединце или у великим караванима и друштвима када су ишли ка овом светскоме граду, који је једва имао места да прими толике странце. Енглези, Немци, Нормани, Словени, па чак и Маџари ступаху у службу код византијских царева, те чинили њихове гарде и трупе. У Цариграду је било увек страних изасланстава. Франачки, доцније и немачки краљеви никад нису пропуштали а да у важнијим приликама не дошљу мисије, које су се свршавале обично каквим брачним уговором или претходним нрипремама за какве политичко трговачке одиосе.

10ТЛК) Појмљиво је дакле да се под таквим околностима стално одржавало у европским земл>ама и државама живо интересовање за све, што је византијско. Све што је долазило из Бизантије на запад, па ма да је изгледало и страно и противно западњачким обичајима, сматрало се да је по моди те се, дакле, није могло ни обићи. Господарски положај византијског царства, кад је било на врхунцу своје моћи, охолост и богаство царева, били су, иема сумње, повод да су германски и романски народи на западу гледали да се ослоне на ово културно царство ма да му се у свему приближе. Зато су сви околни народи тежили и старали се, чим су примањем хришћанства ушли у верску заједницу са Грцима, да на своје дворове доведу принцезе са византијског царскога двора. Јер не само што је васпитање и образованост ових дама било доисга примерно, него су ови бракови сматрани за далеко бол^е и од пначе најодличнијих партија. Наравно да су они у Цариграду и у овоме правцу били доста неприступачни и опрезни, нарочито када су дошли на