Nova iskra

— 142 —

и обичаји, чије је седиште и средиште било у Цариграду. Под Карлом Великим почела је већ Франачка иошња да устуна испред византијске ; нарочито у вишим друштвеним слојевима и на царскоме двору. Царски сјај, какав је био на византијскоме двору нашао је приступа и на двору римско-франачког цара. Царски плашт за крунисање са знацима царске моћи као и нове церемоније, које су после усвојене по свима јевроиским дворовима, византијскога су порекла. Па чак се и на народној ношњи показао грчки утицај, јер се могло приметити, (као што нам вели Херман Вајс у својој књизи о Костимима), како нестаје Франачкога кроја, и како се са увозом византијских свилених и вупених материја ширио и византијски крој у ношњи. Ипак сви ови утицаји византијске културе нису показали никакав трајни успех, бар не на западу, јер је свежија и за живот способнија романска образованост, што долажаше из Италије, почела да се џиновским корацима шири на све стране по западној Европи. На против исток, нарочито у крајевима насељеним словенским племенима, остаде још дуго у колосеку византијске културе, која је утиснула

свој особити карактер државном и црквеном животу Срба, Бугара и Руса. Па чак се још и данас налазе у националном животу ових народа византијски трагови и одјеци, нарочито у свему ономе, што је у вези са њиховим религиозно-црквеним погледима. Запад је, на против једва сачувао и успомену на оно време, у којем је Европа гледала у Византији град, који корачана челу цивилизације. Појавила се нова култура и развила из себе нешто још новије чему се човек мора да чуди и диви, сав пак тај развитак у природи је саме ствари. Паром и електрицитетом враћа се данас на исток бујна западна цивилизација што ствара чудеса, о каквима није ни у сну сањао стари и средњи век, и то на онај исток, који је некада био импулс западу, док није сам заспао мртвим сном. Али ми ћемо се, без обзира на успех или неуспех, из историјскога пијетета сетити светскога града из средњега века, и опоменути се његовог негдашњег значаја, кад се данас-сутра као модерни крсташи попнемо на оријент-експрес, полазећи на пријатан излет ка плавом Мраморном Мору, и када нас после сразмерно не дуге вожње тргне влаковођа иза сна својим звучним »Цариград.« С немачког иреиео Д. Б. Јов.

а пијанк

п

1осле подне Је; Од синоћњег пјања Уморено тело покоја тражи. После подне је, ја бих спават хтео Али је у мени мир покварен цео ; И докле се тешко И неравномерно дижу груди моје, У Пунилу разум, слух и очи стоје. После подне је; Ја клонуо лежим И са напором док сам себе питам, Шта је све било: искидане слике Здрављења и смеха, лупњаве и вике, Нижу се, и најзад Погрешне арије што с клавира паше, И просуто вино и сломљене чаше

Ту у близини Крчмица је стара. Сад после подне старога крчмара Лепа кћи свира, и ко сваког дана Допире до мене сетна свирка знана. Ми свирасмо ноћас Али тако топло, с гако пуно чари Не звоњаше онда инструменат стари. Девојко драга, Док збуњена ноћас Ти гледаше редом све обести наше И наше до дна испијане чаше, Ја ти спазих тугу. И што усне крише 'Гвој ми поглед каза. И сад добро појмим: што ме тако дира, Јецај твог је срца у звуку клавира... ЈЋ> убоје