Nova iskra

— 148 —

на ромаптичан начин с уверењем да се пе може добити. И ова веза нашла је свој облик у једном миту који је ради њих постао, а ни сами нису знали како, тихи, бледи мит о лепој жени која је, у својој младости, волела у духу једнога од великана ну који бејаше отишао да у далекој, туђој земљи буде заборављен и да умре осамљен. И, лепа је жена туговала читав низ година, али нико није слутио њен бол, само је осамљсност била толико света да је смела видети њену тугу. И тад се појави младић један који је онога умрлога великана називао својим учитељем, који је био испуњен његовим духом, одушевљен за његово дело. И он је волео ожалогаћену жену. За њу је то било као да су мртви, срећни дани устали из гроба па сад промичу тако да се све иретворило у слатку забуну, да су се прошлост и будућпост сгопили у дан који је застрвен сребрнастом копреном и који свиће као у сну неком, дан кад је она заволела младога човека, заволела у пола као њега самог у пола као сен некога другога, и кад му је поклонила пола душе своје. Али, он се морао полако приближавати да се не би сан растурио; морао је строго зауздавати ватрене земаљске понуде како не би разагнале слатку таму и поново пробудили у жени тугу. Мало по мало, па је њихова свеза, под окриљем овога мита, задобила чвршћи облик. Говорили су једно другом ти и звали се но имену, кад су били сами: Нилс и Тема, и гледало се да се сестричина одстрани што више може како не би била присутна. Разуме се да је Нилс гледао, овда онда, да провали ограду, али је госпођа Бој била надмоћнија од њега те је умела одмах угушити ове покушаје иа узбуну, тако да је Нилс, хтео не хтео, поново био задовољан и свикао се овој љубавној Фантазији с истинским сликама. Ова свеза није, међутим, прешла ни у платонску бљутавост, нити је прелазила у тиху, мирну једноликост свезе која је постала из навике. 0 миру није у онште ни било много говора. Наде Нилса Линеа не бејаху никад клонуле, па и ако су биле благо одгуриване чим би се појавиле с пожудама, ипак би се још више само разбуктале нрикривене. Њих су одржавале у животу тисућу кокетерија госнође Бој, њена умиљата безазленост и њена неприкривена одважност да разговара и о најтежим стварима. Осим тога, игра није баш била потпуно у њеној руци, јер се ипак дешавало по каткад да је крв, крећући се лено, снивала о томе да треба наградити ову у иола припитомљену љубав, обасути је раскошно најбогатијим љубавним чаром како би уживала у њеној задивљеној срећи. Али, такав сан се није дао тако лако одагнати, и кад би дошао тада Нилс, њу би спопала нека грешна нервозност, нека понизност свесна кривице, нека заносна срамежљивост са чега је ваздух чисто треперио од љубавнога страха. Било је још нешто што је стези давало неку чудновату еластичност: љубав Пилса Линеа имала је толико мушке снаге да се она каваљерски уздржавала да, у својој Фантазији, узме оно што јој је стварност ускраћивала, иа и у

овом одвојеном свету, где се све покоравало његовој заповестн, и госпођу Бој тако уважавала као да је она била баш ту главом. Тако је, дакле, свеза била с обадве стране добро подупрта, и није било никакве оиасности да ће се раскинути. Та ово је било као створено за сањалачку а ипак живота жудну природу, као што је била у Нилса Линеа; па и ако је ово била само игра, ииак је била то истинска игра и довољна да му да страсну основу на којој се он могаше даље развијати. А њему је било то иотребно. Нилс Лине требало је да буде гхесник, и у његовим спољашњим животним погодбама било је довољно опога што је могло његове склоности скренути и на тај правац, довољно што је могло скренути пажњу његовим подобностима на такав задатак; али до сада он није имао готово ништа до својих снова, по којима је могао бити песник, а ништа није тако једнолико као Фантазирање, јер у привидно бескрајним, вечно променљивим земљама снова има у истини извесних кратких путања којима сви иду и од којих даље иикад не одмичу. Лзуди могу да буду врло различни, али њихови снови то нису; јер оно три четири ствари, за којима они жуде, дају се постићи било сад било доцпије, било делимице било потпуно. Али их они постижу свакад, све; нема никога који у истини сматра своје руке као празне. Због тога у сну нико не открива сама себе, нико не бива свестан својега карактера, јер сан не зна ништа за то како се даје задобити драго, како се прегорева, кад га је човек изгубио, како се засићује човек, кад се науживао, којим путем треба поћи кад се оплакује свој губитак. Отуда се, у главноме, у Нилсу Линеу и био развио песник из естетичке личности која налази да је иролеће у пупољку и бујно, море велико, љубав еротична а смрт жалосна. Даље није ни одмакао у поезији, правио је само стихове. Али, сад, одједпом поче то бивати друкчије. Сад, кад се отимао о љубав једне жене и желео да га она воли, њега, Пилса Линеа из Ленборгарда, коме је било двадесет три године, који је ишао мало иапред погнут, имао лене руке и мале уши, који је био без одважности и хтео да она воли њега, а не идеалног драгана из снова, с његовим ионосним ходом, његовим сигурним манирима, и био нешто старији; сад се оп живо интересовао за свога Нилса према којем се он понашао управо као према пријатељу који пије на очима као што треба. ()н је био дотле и оувише занет тиме да се кити оним чега није имао, те је има довољно времена да види оно шта је имао. Али сад стаде, са страшћу као у каквог проналазача, склапати сама себе из детињских успомена, детињских утисака, из живих тренутака свога живота, и сав радостан и зачуђен он виде како се сваки комад слагаше једно с другим и како се игачаурио у сасвим другу личност по што је била она за којом је он у сну јурио. На и сасвим друкчије грађе и јако и енерги^не. То не бејаше више мртав пањ од једног идеаљч; у њој се огледаху чудне ниансе живота, које се