Nova iskra

Д шшљш лоза

Оест она што сс туђег стабла хвата И што се диже пузањем из блата, Како ја волим њу и њене вреже! Кроз густу гору пробија се смело, И хита тамо, где се небо свело Да се са мрачним облацима веже.

Јест ја је волим. Докле зраке жутс Јесење сунце просипа чим путе Заврши дневне, изнад кршних стена, А њен лист крвљу обоји се цео И пламен стида запали га врео, Што нико плода не узабра њена.

Јест ја је волим и мислим на људе Који у другог често немар куде, И ако њихов једва кад цил? знамо. Мислим на људе, који с пустих нада Промаше доба успешно^а рада, И за све ипак криве другог само.

М.

Над хумком

Ц. Тодосић

ред свима, иосио је ђак дрвени крсг. За њим, ио реду, чираци и ригшде, свештеиство, па тек мртвачка кола са сандуком и око њих његови пријатељи са дуплирима. Спровод као и обично. С лева мушки, с десна жене, а средином улице дечурлија, што је на путу из школе срела спровод, па му се придружила, џавељајући некако тихо, бојажљиво. Пролазници застају, да не би пресекли пута мртвоме, и скидају капе, махинално, као на неку нечујну команду. За самим колима он, гологлав, у црном оделу п рукавицама, са шеширом у левој руци. Блед, малаксао, час зверајући у оне око себе, а час гледајући тупо, бесвесно у кола и сандук, батргао се по иеравној калдрми. Деца су плашљиво пружала прст на њега и трудила се, да размак између њега и њих буде што већи, људи с лева и жене с десна пажљиво се држали тротоара, као да га навалице ограђују празним простором, у коме он, сам самцит, треба да представља сву ожалошћену родбину. Кола се труцкају и повијају по витоперима, то лево, то десно, као да успављују ону, што лежп у сандуку. Час по, помеша се са клопарањем точкова, куцкањем коњских плоча и бахатом ногу, бесрдно, напрегнуто појање свештеника, или по који и сувише гласан уздах с лева или десна. Како је обраћао пажњу и на најмањи шум, који мења ову монотонију, хватао је ове уздахе

и иремишљао, да ли лете за нокојницом, или су упућени њему, као знак саучешћа, или су, понајпре, изрази личних јада. Још никако није могао да разуме све ово, што се око њега догађа. Као дете, које још не уме да тугује, али види око себе само намрштена лица, оно узима на се најжалоснији израз, тако је и он силом обарао очи и најпреданије посматрао углачане врхове своје обуће. Све ово изгледало му је као нека глупост, непотребно измотавање; ништа друго, до жива слика, у којој је он лице, које највише посмаграју. Сам је себи изгледао смешан, несносан и глуп. Неприбран, није могао да влада сам собом. Мисли су му лутале, прелазиле са ствари на ствар, са лица на лице, без икакве везе и смисла. Час је, онако уморан и изломљен, заклапао очи и јогунасто покушавао да заспи тако у ходу, а час опет хтео се прихватити за стуб, што држи кров од кола, па чак и испети се у кола, горе на сундук, па отуда посматрати пратњу. За тим се чудио будаластим идејама и трзао, поплашен, да му ко не погоди сулудасте мисли. Очи је трљао ирстима, јер су му, ни сам није знао од чега, биле засенуле. Са свију страна допирао му је до ушију шаиат: »Пази.... плаче.... сиромах.« То му је дошло пекако смешно, криво, те их је као уз пркос и даље трљао, све више и више, док му нису засузиле. Кад је осетио, да му је нешто овлажило образе, поплашено је тргао руке. Мислио је, да ли су то могле бити сузе. Сузе сад, кад му је душевно расположење врло далеко од онога, што се зове жалост. Више је