Nova iskra

161 —

Број 6.

Београд, јуна 1907. год.

Година IX.

„Нова Искра" излази сваког месеца. Цена: на годипу 16, по год. 8, ј четврт год. 4 динара; ван Србије: на год. 10 Фор. или 20 дипара у злату. Претплата и све што се тиче администрацијс шаље се Р. Ј. Одавипу, власнику и уреднику „Нове Искре", Капетан-Мигаина з'лида, бр. 8. Рукописи се не враћају; накнадно тражење појединих бројева пзвршујо се само у року од два месеца. После тога рока бројеви се могу добити само за откупну цену. —

х166МЕ

уу X Л.

рошлоети

НАПИСАО М. П.

з дал>ине ; с узвишице, посматрао сам са чудном тугом своје ново пристаниште. Пред нама се пружала птирока, пространа и богата раван, искићена, као какав исполински ћилим правилннм сликама. То су пашњаци, њиве, куку|ј рузи, баште и виногради. По средини X вијуга се и провлачи сребрнаста река, • а тамо далеко, у подножју брегова, што пробијају кроз облаке, нроблескују кућерци. Кад сиђосмо низ брег коњи узеше одмерен, раван кас. Читава два сата пролазили смо кроз ту богату градину и најпосле, иза дугачког и узаног високог дрвеног моста, угледах варош. Са ћепенака и ирагова су се издизали занатлије и трговци и радознало загледали ко је у колима. Ја сам, некако сетно расположен, замишљено погледао лево и десно по најближој околици и у напред осећао чамотињу која ће ме затрпати у свом новом жилингту. И заиста, убрзо сам осетио сву празнину пуста, бесплодна живота. Дани су монотони, празни, једнолики, налик један на други као листови у трговачкој књизи. Овде живот нема прошлости и нема будућности. Ове што је, за дан је, за данас. Па ми се и небо учинило мирно, а

л>уди мрачни као новембарски дан. То је нова станица моме празном, безначајном животу. Тако је морала изгледати стара Абдера. Живот тече мирно, спокојно, без радости и без жалости, л, уди се рађају п умиру као мушице,као перната живина. Прашина се таложи по крововима, чамотиња по људским душама и ништа не ремети овај живот, сличан спавању. Некад је, причају, о разним изборима било живахније: људи су чупали један другом косу и браду мењајући и објашњујући своја политичка убеђења. Сада ни тога више нема: све је попала прашина, људи и њихове сићушне страсти увукли су се у своје јазбине, чекају свој суђени час и све се окреће као точак на баштованском долапу. Река живота вратила се давно у своје обале и усахла; таласи речни сањиво роморе поред запуштепе, заспале вароши, носећи са собом блато и муљ... Животарим без радости, без осећања. Сине какав лепши дан, пробуди се у души светла идеја — лепоту зоре облаци прекриле, светлу идеју осама и чамотиња угаси. Ово ми је четврто место службе. Као сироче по туђим кућама, тако се ја потуцам по отаџбини. А како сам идеалисао кад сам се враћао са стране. Замишљао сам живот у тако лепој боји и како су ми ове